Драги дневниче,
Седим у фликсбусу. Враћам се кући. Из Салцбурга. Дивног, чаробног Салза како га ја зовем.
Мастерклас је готов. Свирање, концерти, напор… Свему је дошао крај. Али и његовом мирису, смеху, загрљају… Тренуцима. Не знам. Била сам спремна на само рад за тих две недеље проведених у Салзу. Даноноћном свирању. Али онда си се десио ти. Смешни Немцу. Појавио си се ниоткуда. Уз тебе сам упознала овај чаробан град. Али и неке делове моје душе.
Сећам се… Као да сам сада ту са тобом. Шетамо крај реке у Салзу. Сећам се тог ветра. Мириса воде, хладно је, али мени је топло. Причамо, смејемо се. Дискутујемо о извођењу композиције од Сен Санса на концерту у Шлос Хеху. Кажемо како морамо заједно једног дана и ми то заједно да свирамо. Атеиста сам а молим бога и све силе измишљене и оне које тек треба да буду измишљене да се то деси. Стваран си? Толико смо слични. Две душе удаљене 1600 км једна од друге а тако сличне. Створене једна за другу. Игром судбине се среле.
Сећам се лета 2022. као да је јуче. Скоро ће годину дана… Недостајеш ми. Тај диван град. И ти.
Још увек се сећам рута где смо шетали. Студентског дома где смо седели до 4 ујутру, лежали и гледали звезде. На бетону. Који је био најудобнији за нас у том тренутку. Могли смо да седимо до краја света. Само док смо ту заједно.
Када сам те видела у публици на концерту сутрадан. Како сам се само насмејала. Дошао си да слушаш мене! Сијала сам од среће. Сви су видели како се гледамо. Заљубили смо се баш ту у том граду.
Када смо седели пола дана крај реке на трави. Гледали замак, на ветру нам се вијорила коса. А ја сам ти пуштала екс-ју музику.
Баш ту у том граду сам имала свој први пољубац. Салцбург можда неком обичан досадан град. У мом срцу заувек посебан. Дала бих све да добијем један секунд неког тренутка проведен тамо. Барем један поглед. Нисам хтела да те пустим… Али нисам се ја питала. Салцбург је мој пријатељ. Мој сапутник у мени много дивним и новим искуствима у животу. Дао ми је снагу, срећу, храброст.
Увек ћу те памтити као посебан град. А само ћемо нас двоје знати зашто… Ту се десила и завршила, бар за сад. Једна искрена љубавна прича. Људи долазе и пролазе, не разумеју да је тај град посебан. А ја. Ти. Ми. Ми знамо. Кад си био сад зимус тамо, драги мој Немцу. Јеси ли мислио о нама и о нашем лету? Надам се да јеси… Јер ја још од тад се нисам вратила тамо. Али мислим о нама. И увек ћу се сећати. Како бих могла да заборавим тај град, такве успомене и ту авантуру? Надам се да ћу те опет срести. Баш тамо у оној соби где си ми случајно улетео у собу где сам свирала и где су нам се погледи по први пут срели. И све се у том тренутку променило. У нашим малим световима. Док се на планети Земљи ништа епохално није десило. Зато се захваљујем мом Салзу што постоји и што ми је био сапутник у мојој авантури. Који ми је отворио своја врата и пружио филмски нестварну причу. Хвала ти драги Салзу. Имаш у мом срцу заувек једно специјално место!
Верујем да Моцарт може да види моје пустоловине у његовом родном граду, сигурно би променио мишљење о њему! И да би га заволео.
Свима желим да нађу неки град тако посебан да га деле са неким на баш овакав начин. Ја сам напустила тај град физички, али увек ће део мене бити тамо.
Душица Димитријевић