Прљави стари град

Корак по корак улицама старим,

ходам градом у коме сам рођен.

Из кога сам као дечак одлетео

да јурим своје снове, звездама вођен.

Пусте су зграде,бледе фасаде,

улегли кровови прастарих кућа.

У старој механи се не чују баладе,

на ћошку више не стоји мали дућан.

Нема више деце на улици,

и у нашој цркви влада тишина.

Не чује се граја, не чују се узвици.

Мртва тишина...Тешка као истина.

На главном смо се тргу смејали до зоре.

Сада ту само ветар шапуће.

Били смо момци са очима што горе,

нераздвојни другови, везани к'о пруће.

Из очију ми теку сузе,

јер видим дане кад био сам дете.

Чезнем за градом што га време узе,

а на то ме само ове рушевине сете.

Града више нема,време ту је стало.

Остадох без гнезда. Где да слетим сад?

Немам шта да кажем, јер речи је мало.

Умро је мој прљави,стари град

Бранислав Милојевић

Фотографија: Алексиначка црква, преузета са FB странице Алексинац вечити град