Душан је био једно веома живахно и свестрано дете, склоно сталном мењању интересовања и испробавању нових ствари, чиме је желео да, као и свако друго, упозна своју душу до најситнијих детаља. Његовој мајци је из неког разлога сметао такав темперамент, и тежила је свим силама да га обузда, чврсто држећи узде Душановог живота. Спутавала је дететову радозналост, не дајући му да открије нове делове света и сам донесе суд о свету који истражује.
Сваку идеју за нечим новим тумачила је као вид нестабилности и незрелости, а његово кушање живота као неки облик наивности. Говорила је како он верује свима и како мисли да је створен за све, обесхрабривајући тако његове радње, уништавајући сваки покушај да открије своја интересовања и сазна за шта је надарен. То је у њему створило слику недовољно вредног детета; детета које никад неће бити боље од других, па чак ни од себе самог.
Та слика га је, попут утваре, пратила целог живота, бојећи сивим бојама све што има сјај, и одузимајући боје свему што има нијансе.
Како су године одмицале, Душан је у другим људима видео оштар мајчин поглед, а на њихова уста гледао је као на оружје из којег ће сваког часа излетети грубе речи, те убојите стреле које су му од малена скрнавиле душу. Бриге и проблеме никоме никада није поверавао, носећи сам на срцу тежак терет. Када више није могао да живи овако, сетио се брилијантне идеје; у подрумској ћелији заробио је дечака кога је једне зимске ноћи затекао на улици како проси. У њему је видео невиност и чистоту какву сва деца поседују док их родитељи не обликују по сопственој, изопаченој мери. Начинио је од њега исповедника и слушаоца; особу којој ће без страха причати о свим проблемима који га гуше. А он ће слушати пажљиво, и никада никоме неће рећи. У њему је видио своје идеално ја; нешто што он ни за сто година живота неће постати.
Душану се ова идеја свидела у почетку, али је касније први налет усхићења и задовољства брзо спласнуо. Ни сам није знао шта не ваља. Како је лудило бујало, а неповерење према људима бивало све веће, открио је да му смета дететов поглед, и усне које неприметно извија при свакој његовој речи. Или се бар тако чинило. Видео је осуду у тим очима. Исту ону какву је годинама уназад виђао код мајке. Због тога му је везао очи и ставио траку преко устију. И поново је све било у реду на почетку. За време једног монолога, у коме се по ко зна који пут исповедао непознатом дечаку, Душану се учинило да чује мумлање иза затворених уста. Покушао је испрва да игнорише то, али му је касније бивало све теже да заборави. Могао се заклети да је чуо мајку, како му држећи дечакове гласне жице поручује све оно што је одувек и знао; да је наивна и промашена особа. Био је приморан да убије дечака.
На место ранијег исповедника сада је ставио огледало, уверен да га сопствени израз никада неће издати. Једне вечери након породичне свађе, у којој је учествовала и неколицина пријатеља, поломио је ствари по кући и отишао у подрум – тајно скровиште. Дуго се исповедао свом одразу, плачући пред њим и отварајућу најскривеније одаје бића. Али није све било онако како је планирао. Одраз у огледалу није мировао. Напротив, смејао му се.
Изневерен и од стране сопственог лика, сломио је стакло на најситније комаде, како би био сигуран да га нико никада неће саставити, и тиме добити приступ свим његовим тајнама. Сада је по ко зна који пут поново размишљао о самоубиству, детаљније него икад пре. То је било једино логично решење у овом тренутку. Слобода и спас, јер од себе није могао побећи. Веровао је да ће, ако његово тело буде пронађено, одати све тајне, чак и после смрти. Одаће га мирис, очи, одећа коју носи. Због тога се бацио са литице право у океан. Тело се при паду на стене распрсло у ситне комаде које је вода однела далеко. Али он ни на оном свету није био спокојан. Прибојавао се да ће таласи који бесно ударају о обалу, вековима гласно причати његову неиспричану причу.
Алекса Костадиновић
Comments