Сив је дан, рано пролеће, киша. На сву моју радост нико ме данас није тражио. Гледао сам у оно мало жара што је остало у огњишту. А како се гасио пламен, тако су се гасиле све суштине у мојој глави. Реално не постоји, да ли ме разумете?
Сакупио сам кофере и пошао. Никога посебно није занимало где. Путеви једног ратника не говоре никада тачно. На станици никога сем мене није било. Лежао сам на шинама и чекао да чујем шуштање, али нисам могао да чујем ни шум. Само ветар. Када сам коначно чуо, било је касно.
Чуо сам глас након клепета оних тешких и великих врата. Повикала ми је да станем, да не улазим у воз, већ да је сачекам, она полази са мном. Забранио сам јој да пође и без много речи ушао у воз.
Беле мрље на прозору су ми нарушавале поглед и ништа нисам могао да видим од силних пахуља, а стакло се упорно маглило док сам као неки потпуно избезумљен човек цртао неке неправилне облике и брзо их брисао док се не изнервирам од њихових неправилности. Пре мрака сам се успавао у возу, а кроз сан сам осетио њен дах на врату. Нисам могао да разумем како је ипак ушла у воз ако на вагону постоје само једна врата. Љутио сам се, био сам бесан. Да ли она уопште зна шта је урадила? Није носила одећу коју је имала на станици и тада сам схватио да је очигледно само сан, па сам почео да уживам у њеном друштву. Почео сам да прижељкујем да је то стварно она, а не само моја луда глава. Отворио сам очи јер сам желео да ми стварно одговори, да знам да то није одговор из моје главе, који сам сигурно до сада чуо, већ да ми она стварно одговара на безброј питања која сам желео да јој поставим.
Отворио сам очи у мраку. У возу није било светла, а напољу је сијао само месец. Видео сам жар из спаљених поља, дим се ширио и кроз воз. Знао сам да сам јако близу. Чуо сам и туп звук експлозија које су се у пољу дешавале. Стали смо на последњем стајалишту на коме се воз није дуго задржавао и требало је да одатле пођем пешке. Пружио сам корак ка излазу и таман кад сам се домакао до врата, ухватила ме је за рукав. Бес ми је запалио тело. Она није послушала моју забрану. Она је стварно ту, стоји поред мене, дише исто као и последњи пут када сам је видео. Тражио сам да се закуне да ће се вратити одакле је и дошла, да се сакрије ту у возу, да заборави те глупе идеје и да више не покушава да погине. Одбијала ме је и није желела да остане за мном. Безобразно сам поступио и гурнуо је назад у воз у трену када су се врата затварала. Није устала са пода, није чак ни покушала да се бори да изађе. Воз је отишао. Чак и ратничко срце може да тугује, па сам пустио сузу због сазнања да је последњи пут видим.
Запутио сам се у базу првог реда. Добио сам униформу, пушку и шлем. Тражили су ми да све своје личне ствари спалим. Тако сам и урадио. Само нисам могао да оставим прстен који ме њој заклиње на верност иако јој више нисам био веран – био сам веран овом рату и себи.
Лежали смо у рову чекајући противничку паљбу. То је била игра на срећу, једино је требало да видимо где се налазе, а у колико нас погоде, једноставно бисмо постали жртве исте те игре. Поред мене лежао је неки човек, врло ситне телесности. Вероватно неки нови добровољац као ја. Видело се по понашању да нам ништа није јасно. Бомба се разнела неколико десетина метара испред нас. Игра је коначно променила име. Била је на несрећу. Већина људи је било разнесено у ваздух попут црвенкастог праха који је украсио бели снег. Пао ми је шлем и више нисам могао да га нађем. Чекао сам мирно да ме не би приметили. Овај мали човек десно од мене је још држао пушку чврсто. Барем сам знао да нисам сâм. Паљба је престала, а од шлема ми није било ни трага. Погледао сам десно, а онај мали човек је спустио главу на земљу. Мислио сам да је боље да не прилазим лешу, али како сам почео да се померам, почео је и он да се помера. Пришао сам да видим да ли је повређен. Запрепашћен призором, исти онај бес је почео да гори. Скинуо сам јој шлем. Мокра коса јој се расула преко рамена. Нисам имао речи. Како је једна жена зауставила воз? Како је стигла до базе? Ко паметан није схватио да је жена? Како су јој уопште дозволили да пође у ратничке ровове?
– Рекла сам ти већ да ово не радиш, а сад нас убиј заједно, одлука је била само твоја.
Видели су нас и почели да пуцају. Узео сам је у наручје и почео да трчим, иако то није било најпаметније. За длаку смо ову игру завршили. Више нисам желео рат, више нисам желео сигурну смрт по коју сам непромишљено дошао као казну за живот који сам живео – сâм.
Требало нам је око недељу дана да изађемо из црвене зоне, а да будемо непримећени. Видела је да и даље носим бурму и кад год би је погледала смешкала би се помало зло и ласкаво.
Успели смо да се спасемо. У возу су ме страшно болеле руке, вероватно зато што сам је на рукама носио целих недељу дана. Приликом бежања са прве линије погођена је у бутину, али ми је јако било чудно што није крварила, скоро ни мало. Десна ме је рука болела више. У возу је ћутала и само на понеки тренутак, док гледа у бело прекривена поља, била насмејана. Пут је трајао дуже него при доласку на оно место. Веровао сам да је то само зато што сам уживао док је гледам. Нисам ни схватио колико ми је њено присуство уз ћутање било потребно. И нису ми била битна она питања која су ме мучила. Ова је жена пошла у рат да би ме спасила од себе самог. Ова је жена ставила свој живот у руке једног непромишљеног баксуза.
Ево једне не баш тако реалне појаве. Десница рука је почела да ми бледи и нестаје. Можда сам и луд. Можда сам повредио главу у рату па сам почео и да умишљам, али нисам престао да је осећам. Опет ја тражим неко реално решење.
Тек сам се пробудио. Био сам на станици свог родног града, али ње није било, потрчао сам да је потражим. Није ваљда отишла кући без мене. Било је пуно људи на станици и нека граја. Тело човека лежало је међу шинама, неки човек му је повезивао руку до подлактице. Шиктала је крв. Препознао сам прстен на прсту десне руке, која ме њој заветовала на верност. Али нисам могао да останем, морао сам њу да нађем, али нигде је није било, ни код куће, ни у пекари, ни на улици. Као да је нестала.
Вратио сам се на станицу и видео своју мајку која је уплакано гледала у тело човека, док су ми руку повезивали неким трулим канапом. Покушао сам да је у свој тој граји и плачу дозовем и питам, викао сам: – А где је она мајко?
Отворио сам очи, видео болнички кревет, пуно крви, своју искасапљену руку и своју мајку, која је заиста горко плакала. Мајка ми је одговорила на питање. – Па сине, зар се ти ничега не сећаш, она је још прошле године умрла. – Баш сам се ове реалности плашио.
Није ме занимало даље. Затворио сам очи и опет је била ту. Јурила је пољем пуним белих маслачака, који су се разносили кроз ветар у рано пролеће. Трчао сам за њом уз неко огромно брдо и кад сам га прешао више нисам могао да се сетим.
Тамара Никодијевић