Плаво небо у сумрак

Плаво небо у сумрак подсећа ме

На све што није било.

Мирис слободног ветра

Обасипа ме као просуто мастило папир.

Има нечег лепог у твојим очима;

Плаве су и оне као небеса.

Када сенке уличних пролазника нестану у ноћи, мојим мислима оне су адреса.

И макар врхови брда сумњали мојим корацима, попећу се на њих и шапнути: волим те.

Само тренутак

Да ли ти се некада деси

Да одједном у теби нешто одјекне?

Нешто тако снажно а тако мало,

Нешто давно и помало важно.

Као кад камен бациш у реку,

Кад пружиш руку човеку,

Кад видиш прилику далеку,

И благо, тихо осмехнеш се.

Однесе те на трен осећај неки,

Помешан као боје на палети

И на сасвим сићушни часак побегнеш из руке овој планети.

Андреј Коцић