Питање вечности

У неверици гледам врхове јела

Што се из далеких планина издижу.

Високе, разгранате гране плаше ме.

Можда ја у сну сневам или ипак не?

Време је, одавно већ знам за промене.

Даље идем, морам да се препородим.

Ићи ћу знаним путем наде пређашње

И путем вере старе. Сад страха нема,

Појеле га сузе у мојим очима.

Нешто сад радим погрешно, до мене је.

Умрећу свакако, питање је дана.

Лакше би ми било да је то баш сада,

Верујем. Треба ли, онда, да се борим,

Или ми, пак, лакше бива да се предам?

Кристина Голубовић