Облачиш своје одело, стављаш грб наше земље, намешташ беретку на главу, везујеш пертле на својим дубоким, неудобним црним чизмама и ужурбаним кораком крећеш ка капији наше мале и скромне кућице, док у рукама носиш стару, војничку торбу. Твоје крупне кораке и ове зиме прекриће снегови.
Одлазиш поново, тата. Не знам на колико. Не знам колико ћемо још сасвим обичних дана, празника и Божића провести одвојено. Не знам још колико пута нећеш бити ту тог 31. децембра да ме снажно загрлиш и заштитиш од свих предстојећих проблема. Као онда, када су ме твоје руке штитиле од хладног снега док сам била мала. Знаш, ова зима је грозна и тешка. Пахуље стално падају, а свака од њих личи ми на једну моју сузу. Пишем ти многобројна писма, али ретко кад добијам одговор. Тамо где си слова бледе, маркице не вреде и за њима остаје само пусто сећање на онај дан, када су те моје руке пустиле. Сачувај бар оне наше последње осмехе. Нацртала сам ти и честитку. Чека те на старом сточићу крај твојих поломљених наочара. Одувек си мрзео да их носиш, па си их и овог пута заборавио. Можда је и боље тако, јер да си и њих ставио у ону одвратну зелену торбу, шта би остало са мном? Не знам још колико пута ти могу пожелети лаку ноћ само преко танке телефонске жице и слушалице. Разговори из ноћи у ноћ бивају све краћи док ми глас подрхтава. И само тек тако, одједном, веза се прекине. Не знам колико се још морам радовати тим малим и кратким позивима са друге стране наше земље. Али знам, да сваки твој одлазак од мене тата, увек исто боли. А да је свака срећа при поновном сусрету већа од претходне. Свесна сам и да ћемо провести још многобројне дане, месеце, празнике и рођендане одвојени једно од другог. А ова торта, коју сам ти сада направила ће се покварити као и она претходна. Свећице ће изгорети док ће недосањане жеље остати да трепере у њиховом диму који личи на наше загрљаје. Стара пакла цигарета те чека, али ти одавно не пушиш. Одавно ниси овде и одавно фалиш. Када прође све ово, годинама касније ћемо дуго, дуго, славити сваки наш следећи скупа уз гласне звуке осмеха и љубави. У овој тишини ноћи, остаје ми само да се надам да си добро. Да је та пушка у твојим рукама довољна да се одбраниш од свих непријатеља, предстојећих сила и лошег живота, јер имаш велико и храбро срце. Надам се да ти није хладно, да ветар, који ми шаље твоје загрљаје, не дува тако јако и да успеваш да се огрејеш поред мале ватре. Надам се да осећаш ову топлину мог снажног загрљаја, који ти и овог пута шаљем кроз дугу и ледену ноћ, јер ја осећам твој.
Надам се да си добро. Да се радујеш свим мојим мањим и већим успесима. Да се смејеш мојим шалама и да не плачеш након наших разговора. Надам се да заједно сањаш моје снове са мном и верујеш да нас више никада, ниједна пахуљица неће раздвојити.
Александра Вукић
Comments