(Страхиња Црнић Трандафиловић, Песме етоса, патоса и ероса, Scero print, Ниш, 2022)
Нишка књижевна сцена обогаћена је још једним песником и његовом збирком песама: Страхиња Црнић Трандафиловић објавио је своју прву књигу Песме етоса, патоса и ероса у издавачкој кући Scero print.
Аутор прибегава експериментално формалистичким и садржајним методама нудећи провокативан потенцијал рецепције песама, а опет делећи својеврсну песничку интиму лирског субјекта на три нивоа из наслова збирке, који се могу пројектовати на читаоца. Паратекстуални маркери дају још један занимљив подухват – насловна страна се налази и на почетку и на крају књиге и тиме се читаоцу нуде три начина читања који антиципирају различите импресије у зависности од тога да ли ће читалац прочитати збирку традиционално: од прве до последње странице, од последње до прве странице или произвољним редоследом.
Ову збирку чини вишециклична структура која се самопрожима и повезује не само песме унутар већ и песме изван збирке. Оваквом резултату контекста послужиле су интертекстуалне релације различитих степена: од цитирања, па све до манира других епоха примењених у овом дискурсу.
Песме имају родољубиве, географско-историјске и религијско-духовне, с једне, и интимне мотиве с друге стране. Овај круг затвара (или отвара) свакако циклус песама о (ауто)поетици, уметности и књижевном поступку. Јасно је приказано да се песник приликом стварања водио миметичким поступком, платонским надахнућем, кореспондирајући са емоцијама и односима између људи и градова.
Градови у циклусу Посвете треба да се посматрају двојако, и као градови, али и као симболи за људе који су емотивно аутентично утицали на лирског субјекта. Они су у најпре редоследу који се тичу биографије аутора, а вероватно и хронолошком по писању истих и јачини њихове симболике.
Циклус Друштво мртвих песника се очекивано и тиче песника; и посвета Шантићу, Његошу, Бобу Дилану... Међутим, овај циклус се истиче по песми која је у релацији са Бранком Миљковићем где је присутан псеудодокументарни поступак – проналазак необјављене песме овог песника.
Пут светлости је циклус који се тиче родољубивог, али и религиозно- -духовног момента лирског субјекта.
Циклус песама Дневник једног странца представља најинтимнија искуства лирског субјекта и говори о релацијама љубавног и породичног карактера. Овде се занемарује објективно добро и лирски субјекат (или песник) постаје крајње личан и субјективан.
Кругови се тичу ставова о књижевности, књижевним поступцима, релацијама књижевних епоха и уметности. Након тога следи цитат Кјеркегора о томе шта је песник. Овде се збирка завршава и, услед овакве организације циклуса, тражи поновно читање или својеврсну евалуацију по критеријумима, које је песник сам представио, а суд даје нико други него читалац.
У збирци су преузете речи које је Гаврило Принцип давно написао на зиду своје ћелије: Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу, а време ће показати да ли ће песме овог песничког потенцијала ходати по градовима о којима је писано и многим другим, истовремено постављајући (или учвршћујући) темељ савременог књижевног канона поезије.
Јован Ђорђевић