Хладна зимска ноћ. Северац леди крв у жилама. Тама је прогутала далек уснули град. Звезде су обасјале стари друм завејан са на хиљаде снежних пахуља. Иако се на први поглед чини као да нема ниједне живе душе која њиме тумара по овој мирној вечери, она ипак постоји, мада је толико погрбљена, толико хрома и уплашена да се чини као да се ради о чистом плоду Ваше маште. Не видите је? Погледајте још једном, али затворених очију. Зашто? Зато што сте можда баш Ви та преплашена, изгубљена душа.
Како сте доспели до овог мрачног друма? Да ли сте негде погрешно скренули? Да ли сте тражили неки свој давно заборављени део, део који вам недостаје како бисте употпунили слагалицу са Вашим ликом? Сами сте. Једино друштво које имате покрај себе су Ваше мисли које се множе једна за другом. Толико је питања на која бисте волели да добијете одговор. Волели бисте да знате оно што тихо спава дубоко у Вама. Интересује Вас ко би тамо могао бити – анђео са белим крилима или ђаво са црвеним роговима? Шта бисте волели да чујете? Да у Вама снива једно невино створење по коме ће овај свет свакога дана све више газити? Створење које је толико крхко да би га и једна груба реч могла повредити? Или бисте можда ипак више желели да будете онај ко повређује? Да се у Вашим рукама налазе карте и да одлучујете коју ћете од њих бацити на сто. Желите то, зар не? Желите да се у Вашим рукама налазе нити судбине. Више не бисте патили. Били бисте срећни и задовољни свиме што Вас окружује. Не бисте грешили, али би ли сте нешто научили? Да ли бисте умели да цените сваку кап зноја проливену током тешког рада? Да ли бисте умели да разликујете добро од лошег? Живот би Вам био једноличан, празан. Праве чари живљења су управо у томе што не знамо зашто смо овде. Шта нам је прошлост оставила? Шта ће нам будућност донети? Хоћемо ли кад-тад остварити своје снове или ћемо о њима само вечно сањати? Сада сте сасвим збуњени. Питате се који су Ваши снови. Чему тежите? Образовању? Каријери? Породици? Или можда ипак себи? Сада сте дубоко залутали у завејану зимску ноћ. Влажан снег Вам је до колена. Плашите ли се? Плашите ли се да ћете се заледити? Да ћете остати вечно укопани? Немојте. Спасење ће ускоро доћи. Како? Откуд оно када у хладној ноћи нема никог сем Вас? У праву сте. Ви сте ту. Ко ће Вас спасити ако не Ви сами? Зашто упорно заборављате колику снагу поседујете? Сетите се само кроз шта сте све прошли. Прво сте залутали у овај чудан свет о коме нисте знали ама баш ништа. Угледали сте жену и мушкарца и назвали их „мама и тата”. Нисте били свесни да имате руке којима можете чврсто да грлите, нити ноге које ће вас свакодневно водити најразличитијим путевима. Нисте били свесни да поседујете глас који ће миловати многа срца, али и мисли које ће постати Ваш највећи непријатељ. Родили сте се не знајући ништа ни о себи ни о свету који Вас окружује. Желите ли да Вам откријем једну тајну? Исто тако ћете и умрети. Вероватно се сада питате чему онда живети? Поново заборављате лепе тренутке које треба да цените подједнако колико и оне лоше. Размислите мало – лепе успомене Вам увек враћају осмех на лице, док Вас оне друге терају да наставите да идете даље. Зашто? Зато што не желите да се оне понове. Не желите више да патите. Добро је, начинили сте корак напред. Ускоро ћете изаћи из снежног наноса који Вас је тако безосећајно прекрио. Зауставите се на трен и присетите се свих оних који су Вам током живота нанели зло. Много их је, зар не? А сада размислите о овоме: нисте ли баш Ви онај ко Вас је највише повредио? Нису ли вас свакодневно Ваша нереална очекивања доводила до суза? Није ли Вас трагање за нечим бољим врло често одвраћало од оног најбољег што је већ било у Вашим рукама? Нису Вас само мисли водиле у пропаст. То је врло често чинило и срце, је л’ да? Сигурно Вам се много пута догодило да сте желели некога ко није желео Вас. Врло добро сте знали да је најпаметније било одустати, али Ви то нисте чинили јер сте слушали онај тихи шум с леве стране грудног коша који Вас је несумњиво бодрио да срљате у пропаст. Да ли сте погрешили што сте га послушали? Вероватно јесте, јер сматрате да осим разочарења и по које сузе ништа друго и нисте добили. Е па, погрешили сте. Добили сте нешто – наук за убудуће, јер више никада нисте поновили ту грешку. Или ипак јесте? Нека сте. Понављајте је стално, понављајте је што чешће како бисте је што боље упамтили! Сада слободно наставите да корачате. Много је лакше, зар не? Пробили сте се кроз снег, али Вам је још увек гњецаво под ногама. Ноћ је постала хладнија. Савршено време да Вам се у живот врати све оно што сте некада успели да потиснете. Повредили сте некога? Лагали сте? Украли? Преварили? Бојите се да ће неко приметити ту Вашу крхку страну, ону коју одбијате да покажете чак и себи самом? Немојте. Нисте лоши ако сте у тренутку беса некоме нанели зло. Само сте изгубили контролу над разумом. Када увидите да сте погрешили, искупићете се. Уколико нећете, ту је карма која ће Вам радо помоћи. У реду је ако сте слагали. Сигурно сте били уплашени онога што би истина могла донети. Нажалост, казна ће Вас свакако сустићи, али не она од које се прибојавате. Ово је казна по имену „савест” и она ће Вас научити колико је важно бити правичан. Она ће Вас научити да више не варате и не крадете јер ће Вас свакодневно изједати изнутра. Можда је у почетку нећете приметити. Мислићете да сте само лоше расположени и да ће то већ сутра проћи. Али не пролази, једино дани, један за другим, одлазе, док Вас још увек нешто тишти изнутра. Почели сте да размишљате шта би то могло бити. После неког времена ћете доћи до одговора. Тада ћете се наћи пред раскрсницом где ће Вас један пут одвести покајању и душевном прочишћењу, док ћете другим само још више нашкодити себи. Одаберите онај прави и допустите свом телу да слободно дише. Што се тиче Ваше „мекше” стране које се прибојавате – немојте, јер немате разлога. Нормално је плашити се. Нормално је грешити, плакати. Није срамота пустити сузу онда када Вам душа плаче, нити дрхтати када се осетите беспомоћним. Знате ли зашто? Зато што нисте једини који се тако осећа. Иако је ноћ мрачна и чини Вам се као да сте сами у њој, не дозволите да Вас то завара, јер још много душа ове ноћи тражи излаз. Још много њих је изгубљено, усамљено. Када бисте их угледали, Ви не бисте могли да видите како се они осећају. Не бисте видели колико су уствари преплашени и несигурни. Као што Ви то не бисте могли да приметите код њих, тако не би ни они код Вас.
Шта је оно што трепери недалеко од Вас? Каква је оно искра која Вас дозива да јој приђете? Погледајте око себе – тама је почела да нестаје, а тло? Оно је сада суво без и једне једине пахуље. Трчите! Брже, брже! Видите ли сунце које је почело да се рађа? Осећате ли топао пролећни поветарац како Вам нежно милује лице? Помиришите. Није ли то арома Вашег омиљеног цвета? Удахните дубоко. Напуните плућа свежим ваздухом. Затворите очи, а потом издахните. Сада их отворите. Тако је – слободни сте.
Исидора Ћирић