(Филип Грујић, И онда опет, из почетка, Београд: Booka, 2023)
Причу о младом човеку на раскршћу питања о смислу живота, проналаску идентитета, односима са људима и околином и још много конкретнијих али и универзалнијих ствари можемо пронаћи у новом роману Филипа Грујића И онда опет, из почетка. Оваква тематика дела и привидне интертекстуалне релације (имплицитно, али успешно остварене) враћају веру у савремену књижевну сцену и њену здраву генезу и рехабилитацију од хиперпродукције, па чак и ако она подразумева праћење европске и светске књижевности, а не њено надилажење.
Успешно артикулисање наративних нити и целог сижеа романа спроводи аутодијегетички приповедач, онај луцидан, који је свестан своје наративне функције. Одлучан у писању приче, Андреј (како је и име главног лика) обликује и уводи ликове, гради их и представља али са емотивном инстанцом, субјективном, како се и очекује од одабране форме приповедања у првом лицу. Избор оваквог књижевног поступка донекле је и логичан, с обзиром на то да се пише о личним аспектима јунака.
Оно што ову причу чини атрактивном јесте управо то лично － лично и свакодневно, а опет веома познато и у исто време мистериозно реципијенту, савременом емпиријском читаоцу. Главни лик отвара многа питања и показује свој модел (не)сналажења у својим и општим односима. Покрећу се теме смрти, пролазности, пријатељства, љубави и породице, а чини се, ниједна није затворена. Тако, у сам роман, приповедач нас уводи епизодом смрти / сахране －најављујући доминантни мотив сижеа и мотив који је интегрисан у самој карактеризацији главног лика кроз различите интерпретације. Решавање односа са људима и друштвена функционалност лика огледа се у различитим категоријама као што су пријатељство, љубав и породица. Све наведене прилике нису нимало поједностављене, па су у роману дате различите проблематике тих релација － различити односи са пријатељима; два примера партнерских односа и њихово присуство у животу јунака; али и веома сложена функционалност у породичном контексту са разведеним родитељима који обухвата и претходне генерације. Лиризација и рефлексивност појединих делова текста атрибуира исти у домену егзистенцијализма, али разрешење тих мотивационих комплекса дешава се тек (донекле) у последњем делу романа, тј. онда када се лик измешта из уобичајеног хронотопа. И то не самостално, већ са својим оцем. Проналаском свог физичког места, не проналазимо место у себи или то радимо привидно (ова тврдња одговара крају романа).
Централни мотив романа И онда опет, из почетка, како можда и сам наслов антиципира, јесте пролазност и цикличност и он свакако почива на семантичком читању. Мотив смрти провлачи се кроз сваки део књиге, а он се посебно може тумачити и као експлицитни страх приповедача-лика, али и као извор општег стања анксиозности савременог човека кога не бисмо изоловали само међу миленијалцима (иако јунак припада тој генерацији, боље га је тумачити као прототип ове проблематике у савременој књижевности). Споменуто праћење европске књижевности овог романа тиче се ликова миленијалаца и сличних мотивационих комплекса који су били примећени и добро прихваћени међу светском читалачком публиком, код Сали Руни и њених тзв. савремених класика (увек треба бити обазрив са оваквом терминологијом). Поклапање поетика заснива се на нормалним људима који су спремни или нису на све оно што им живот доноси. Још дубљу интертекстуалност можемо пронаћи и са Селинџеровом џинс-прозом, али и у типу лика интелектуалца српске модерне (Беспуће В. Милићевића).
Колико је приповедач луцидан потврђује и хибридизација жанрова присутна у овом роману. Занимљива подела романа на четири дела, затим на поглавља која такође имају своју нумеричку поделу могла би читаоца подсетити на дневничке записе или мемоаре. Међутим, да ли је то пропуст или вешто приповедање, присутно је прелажење граница тенденција одређених заступљених жанрова и књижевних метода. Тако, местимично се мења време приповедања, фокализација, али је такође присутно и (не)контролисано прелажење из класичне нарације у наративни дискурс тока свести. Овакви топоси у тексту нису негативни у рецепцији. Они је чак чине и погоднијом за имерзивност (урањање у текст) јер приповедач поново прати уобичајен начин размишљања савременог човека. Идентификација са ликом је вероватнија.
Проблем усамљености и беспућа решава се на неки начин четвртим и последњим делом романа (који се разликује од осталих и наративно је слабији јер се тиче само једног односа). Враћање топосу прапочетка лика даје истом спокој и потискивање знања да ће након сна доћи ново јутро са истим људима из прошлости и онда опет, из почетка. Овај део романа такође нуди и један аутопоетички моменат и поентирање читаве књиге (што је присутно код краја сваког другог дела). Оно се тиче проналаска смисла и то на симптоматичан начин. Иако је лик углавном у Београду или у Новом Саду, знатна промена хронотопа и уочавање предмета који одступају од њега, отвара и код самог јунака идентификацију са таквим предметима и закључак да место неприпадања није догматично и случајно, већ каузално, као што су све релације и збивања у роману.
Обликован и флуентан стил говорног савременог језика, као и функција хронотопа у актуелном историјском и социјалном контексту присутни у роману И онда опет, из почетка, позитивна су атрибуција приповедачког талента овог писца. Препознавање универзалних тема које прожимају савременог човека и њихова успешна интерпретација кроз овај роман враћа српску књижевност европским оквирима и ствара још већа и оптимистичнија очекивања од ње.
Јован Ђорђевић