Наказе
У паузама између стварности,
Наказе су гребале себи лице,
Дубоко зариле нокте у кожу
И урлале гласно насумична имена.
А када ноћ постаде најглувља за себе,
Тихо сиђоше низ излизане плочнике;
Угледавши лица у њима, почеше да јуре, беже,
Саплитавши се о ишчашене душе.
Имена која вришташе и лица која видеше
Сударала су се по разбијеним огледалима;
Траживши излаз из лавиринта, потргале су
Из нас и онај мали зрачак стрепње, ћутања, надања.
Крици за сутра
Недокучиво виспрена револуцијо моја!
Створи руке где лећи могу,
Створи образе где мислити могу;
Угаси и последњи крик у ноћи!
Да будеш ми одморна, вична и лепа.
За сутра.
За боље дане.
За нека свежија и поспанија јутра.
Недокучиво умазана девојко журна!
Насликај крв где промена настаје,
Насликај стециште жељних љубави;
Угаси и последњи крик у ноћи!
Да ми будеш бунтовна, смерна и лепа.
За сутра.
За увек.
За вечност малог црвеног цвета.
Атеље
Црна киша спира са нас
Остатке меса и блата.
Боје са платна
Сливају се дуго у траговима
Низ твоје руке,
Низ твоје тело;
Сада сасвим си будна
И сасвим си ту.
Твој атеље мирише на спас;
И нигде трагова крви и рата.
Нијансе жуте миле по твојој кожи;
Далеко кроз мисао,
Далеко ка магновењу,
Где сасвим си чудна
И сасвим сам ту.
Андреј Коцић
Comments