Предао сам своје руке, бол, јауке,
раздужио снове:
они нису више моји;
у реду грешних наћи ће се неко
ко ће сада с њима да се бори.
Згужвао сам своје мисли,
препливао своје воде,
сад нек њима други плови;
док немира битака броји
тражи пут своје слободе.
А мислио сам,
неће никад проћи
жар који носим у грудима,
мислио сам, док схватио нисам:
спокоја нема у људима.
Постао сам нем и узалуд сад,
сав мој труд
и осмех и јад:
укор кад ти живот да променити га не можеш;
једино од њега спасиће ме рат.
Јер, ако га буде било,
хоћу да ме однесе што пре буде могао;
да још једном домовину осетим,
ваздуха њеног се присетим,
ја, њен најгрешнији син.
Андреј Коцић
Comentarios