Мртав човек хода

Предао сам своје руке, бол, јауке,

раздужио снове:

они нису више моји;

у реду грешних наћи ће се неко

ко ће сада с њима да се бори.

Згужвао сам своје мисли,

препливао своје воде,

сад нек њима други плови;

док немира битака броји

тражи пут своје слободе.

А мислио сам,

неће никад проћи

жар који носим у грудима,

мислио сам, док схватио нисам:

спокоја нема у људима.

Постао сам нем и узалуд сад,

сав мој труд

и осмех и јад:

укор кад ти живот да променити га не можеш;

једино од њега спасиће ме рат.

Јер, ако га буде било,

хоћу да ме однесе што пре буде могао;

да још једном домовину осетим,

ваздуха њеног се присетим,

ја, њен најгрешнији син.

Андреј Коцић