Опет ноћас проклињаћу море.
Дуго те видети нећу моћ'.
Пучина пуста, празне зоре,
Ал' као увек ја ћу доћ.
Вратићу се јер чекаш ме ти.
На малом доку крај црне воде,
Далеко одавде где смо сада ми.
На пучини хладној, где ветар кости боде.
И однекуд створише се стене.
Наши гласови се стопише у један крик.
Надам се да спаваш, да не мислиш на мене,
Од сутра ће ме звати само: дављеник.
И сад мислим на твоје лице,
Док лагано нестајем у белој пени.
Морнари су Нептуну само фигурице,
А вечерас море судиће и мени.
Опет ноћас проклињаћу море.
Дуго те видети нећу моћ'.
Пучина пуста, празне зоре,
Ал' овај пут ја нећу доћ'.
Бранислав Милојевић
Comments