Калдрмисане улице пуне су тужних људи обавијених у тамној одећи. Деца су прихватила дуг и реч старијих и осликавају њихове жеље сигурног живота. Са минарета се с времена на време чује молитва, такође сетна као што су и очи ових људи. Тоном их подсећа на живот и свакодневицу, као и на наду да ће некада бити срећни, да ће боље сутра и бити сутра. Често се чује глас заједничке молитве из џамија. Вије се над улицама као црни облак који се спушта до људи и прожима их. Прича им да у себи носе светло. Они због тога и прихватају овакав живот – мали живот према чијим срећним ситницама су захвални. Тек је по неко лице насмејано и ведро. Тек су по неке речи мелодичне и срећне. Више због наде и помирења са њеном трајношћу него због истине. Има пуно мачака. Њихов умор је у хармонији са људима. Заједно нешто чекају. Сваког дана истим ритуалима – чај, новине и прича о свакодневним темама које су до сада ко зна колико пута испричане. Море је мирно. Његове таласе прате високи и дуги тонови са акустичне гитаре човека средњих година. Пева о љубави и сваку песму изнова проживљава. Ноћ је. На небу, као и на застави – Месец. Кроз нoћ и тишину зове људе на ћутање и стрепњу да ће сутра живот бити другачији.
Не знам како им је било сутра, сутрадан сам већ био у Истанбулу. Иако је тамо било различитих људи и колорит боја и култура, најјачи утисак је оставила провинција којој ћу се касније вратити.
Историјски град аутентичне оријенталне архитектуре која осликава њихову религију. Куполе испод неба и таласи Босфора који се спајају са каменим стазама и земљом. Мириси са штандова уличне хране и оне традиционалне из препуних ресторана излазили су на ужегле улице испред Топкапи палате. Са панорамских балкона парка испред палате видела се величанствена Галата кула. Ветар је правио таласе по површини воде, а театрални део града под кулом деловао је тако мирно и безвремено. Са ове стране, били су прави културни и историјски дивови попут Аја Софије, Плаве и Султан Ахмедове џамије. Куполе Сулејманије као да су штитиле велику Капали чаршију. Испред џамија и у парковима су се углавном налазили туристи, па се дух Турске није толико осетио као што јесте у Капали чаршији. Прави лавиринт продавница, малих и великих, старих и младих трговаца који су више од саме продаје желели да се ценкају са странцима. Стари и нови ћилими, на стотине врста чајева и разнобојни кристали само су један манир широког колорита ове пијаце. Тако живо место, уплетено утабаном калдрмом под кровом приказао је аутентичан начин трговине и мултинационалан чвор у Истанбулу. Речи различитих језика мешали су се са корацима странаца. Негде је одзвањао успешан разговор ценкања, продавац је дао нешто за двадесет лира мање. Тако је одмах и планирао. Негде код седме капије Чаршије дете је чекало да га мајка пронађе, изгубило се међу људима. Код прве је стојала група туриста, чији водич их је изгубио.
Крстарење Босфором била је друга прича. Тек су се са воде виделе историјске грађевине попут палата Долмабахче и Бејлербеји, Ортокај џамије. Прави бисери османске архитектуре на самој обали Босфора, а такође мирне и безбрижне грађевине и са европске и са азијске стране Истанбула. Међутим, те поделе које људи често праве, јер су склони системизацији и организацији, превазиђене су босфорским огромним мостовима испод којих је наш бродић упорно пролазио борећи се са водом. Онај урбани део Истанбула био је такође леп, по принципу других великих градова – широке улице пуне аутомобила и градских превоза, редови људи међу високим зградама, у чијим приземљима су смештене продавнице, не бакалнице као у Капали чаршији.
По повратку у провинцију, Истанбул је деловао магловито и тако далеко. Као масивна успомена аутентичних детаља. Ваљда сви градови сами по себи представљају само те симболе. Прави живот Турске налази се у људима ван њених великих градова. Људи су били добри, некако смерни, и трудили су се да испоштују сваког странца. Прилагођавали су се посетиоцима, нарочито када су знали одакле су. Тако је у једном ресторану увек била српска музика и није им било битно што нису знали речи или превод песама, играли су и смејали су се заједно са нама.
Сећам се једне јутарње кише док сам доручковао у хотелском ресторану са погледом на море. Таласи више нису пратили море, били су изнад и пратили су кишу. Пио сам ароматичан биљни чај у стакленој чаши добро познатих облика када су гости одједном устали и пришли до стакленог портала. Устао сам и ја. Гледали смо делфине како се играју на киши. Иако је невреме покварило планове за плажу, људи су били насмејани и ведри захваљујући призору. Видео сам и два дечака који су радили у ресторану да су били насмејани, вероватно због ведрог расположења гостију. Ко зна како су нас доживљавали, нису знали енглески ни други језик. Било им је занимљиво разговарати са гостима, поготово ако се на крају испостави да су погодили оно што су гости тражили. Таква задовољна лица имали су и други људи у угоститељским радњама. Вероватно јер су пронашли смисао тог дана и одступили од оних уобичајених и празних, оних са мачкама, новинама и истим причама.
Вероватно је и данас све исто као и тада, срећни у себи и срећни са собом. Навикнути на оно мало што им је живот пружио, насмејани пију чај испред својих бакалница и пекара или се расправљају са комшијом о томе чија мачка је упала у шерпу са преливом за баклаву са пистаћима, али поново задовољни даном који живе.
Јован Ђорђевић