Много пута смо као мали слушали о окрутном свету одраслих, а ипак једина жеља нам је била да будемо тако велики и важни као они. Већина нас приликом процеса одрастања заборави оне праве животне вредности, окрене се бројкама и новцу, неком брзом животу, а старе и прашњаве странице бајки остави заувек у неком вртлогу неповратности. И можда ова прича већ на самом почетку звучи помало клише, али то је само зато јер у данашњем свету бити фин, маштати и сањати, волети свим срцем и веровати у немогуће значи живети у неком нереалном универзуму са искривљеним погледима на овај. Негде између снова, на граници два поменута света, дешава се и радња ове бајковите књиге.
Приповедач, који је уједно и писац приче, након несрећног пада свог авиона, залутао је у пустињи. И баш онда када је већ био на измицају снаге, пред њим се појавио дечак златне косе и чудних захтева. Неко би одмах одмахнуо руком, одустао од читања и помислио да је ово једна сасвим обична бајка и сликовница за децу. Али, уверавам вас, ово је књига о одрастању, љубави, сазревању и пријатељству. Кроз разговоре пилота и Малог принца о његовим пустоловинама, упознајемо свет из једне сасвим друге перспективе. Схватамо шта су то обећања, шта значи истински волети и да припитомити не значи себично везати некога уз себе. Живот је много више од онога што су нам одрасли причали док смо били мали.
Тешко је говорити о самом смислу живота, али за дечачића златне косе био је то један сасвим обичан цвет. Била је то једна црвена ружа која се родила при изласку сунца на чудноватом астероиду Б612. Помало надмена и љубоморна, ускраћена да покаже љубав, захтевала је сву пажњу. А Мали принц, као и већина нас, одустао је и за свој бег искористио сеобу дивљих птица. Путујући, спознао је живот, спознао људе, док се унутар његовог срца празнина ширила. Усамљеност је најгора човекова болест, а човек може бити усамљен и међу људима. Тада је стекао свог новог пријатеља – лисицу. И ко би икада помислио да превртљива лисица може икоме бити пријатељ, али ствари се мењају када их припитомимо. С обзиром на то да живимо у брзном свету, нажалост и немамо баш много времена да било шта упознајемо. Носимо наше скупе ручне сатове, журимо на посао заборављајући новине у трамвајима, време на казаљкама и пријатеље у протеклим животима. А како нема изгубљено-нађених пријатеља, тако ми више и немамо пријатеље.
Ипак, пријатељ не може заменити љубав као ни што љубав не може заменити пријатељство. Тако Мали принц, још увек неутешан због свог губитка, наилази на врт препун наизглед истих ружа као што је његова. Ви сте лепе, али сте празне. Човек не може умрети за вас. Свакако, обичан пролазник би поверовао да вам је моја ружа слична. Али она сама значајнија је од свих вас заједно, зато што сам је ја заливао. Зато што сам је стављао под стаклено звоно. Зато што сам је заклањао од ветра. Зато што сам поубијао гусенице са ње (осим две или три ради лептира). Зато што сам је слушао како се жали, или се хвали, или понекад чак и ћути. Зато што је то моја ружа. У овом његовом монологу лежи смисао љубави. Љубав нису скупи поклони и њу не чине велике ствари. Љубав је саткана од најобичнијих ситница које су веће него било шта на овом свету. Наша лепота не лежи у изгледу. Наша лепота лежи унутар нас самих издвајајући нас из масе истих. А смисао љубави лежи у прихватању како врлина тако и нечијих мана. И тек када заволимо ону мрачнију страну, угледаћемо њихово светло. Колико себе дајемо у неком односу, толико ће и наша љубав бити велика. И то није нешто што се може мерити бројкама. Нису ствари које су реалне. То су неке нама блиске даљине које цветају само у нашим срцима. А како одрасли све гледају површно, упорно тражећи меру свему, тако нису ни у стању спознати прави смисао живота јер он лежи у најдубљем кутку наших душа.
Нажалост, ова бајка и нема тако срећан крај ако нисте у стању пронаћи дете у вама и веровати у чуда. Након поправке авиона, дошло је време да се два пријатеља растану. Мали принц се чудновато у облику блеска звезде вратио на своју планету, а авијатичар својој кући. Годинама касније још увек је гледао кроз прозор смешећи се звездама. Јер када волите некога и верујете у чуда, све звезде вам се смеју. Тада знате да је на једној од њих малени дечак, који вам је својом причом показао љубав, расплакао вас, насмејао, али и научио да нема ништа чистије и искреније од дечје душе, која ће увек тињати у вама. Зато немојте заборавити обећања која сте дали том детету унутар вас, њему дугујете све звезде овог света.
Француски писац и пилот на један бајковит, али ипак тако реалистичан начин приказао нам је суштину живота. Између давно написаних редова романа, кроз успоне и падове, пустоловине, љубави и пријатељства једног детета његова порука живи годинама. И после свега, макар на тренутак застаните, осмехните се небу, сетите се својих идеала и пронађите љубав која лежи у вама. Сигурна сам да то дете унутар вас живи још увек и смело чека на остварење свих својих снова. У оваквом сулудом свету, остати оно што јесте, волети чистог срца и држати се својих обећања, више је него победа.
Приказ и фотографија: Александра Вукић
Comments