Полиција ми је тек након завршене истраге допустила да се вратим у своју кућу. Још увек нису пронашли кривца за подметање пожара, али су ми обећали да ће радити на томе. Осећао сам се као да се цео свет срушио на мене када су ми саопштили да нема преживелих и да су сви моји укућани живи спаљени. Поред гадног губитка, размишљао сам и о томе где ћу сада живети. Тетка Фелиција ме још увек с времена на време звала и молила да одем до ње, али ипак, бојао сам се да не могу. Сада сам на једној јако важној мисији. Од свих преосталих ствари које сам могао сматрати нетакнутим биле су неке старе, офуцане књиге и неколико извештаја. Како сам померао кутије, једна књига је испала из исте. Спустио сам кутију и пружио руку ка књизи, а у том тренутку, као да ме је нека невидљива сила заустављала да је додирнем. Био је то јако чудан осећај, али сам наставио да убеђујем себе како је то само још једна безопасна књига, вероватно о цвећу, која је некад припадала мојој мајци. Њене корице су биле црне, а наслова није ни било, што ме је јако изненадило. Окренуо сам лист и угледао неку врсту мапе. Када сам расклопио целу мапу, био сам најпре шокиран због њене величине, али сам у њој видео нешто јако интересантно. Стрелицама у центру мапе је било обележено црно камење, један мали споменик и велики натпис: „Мах душа”. Никада нисам ни замишљао да такво место постоји, али сам препознавао околину, па сам претпоставио где би требало да идем. Изашао сам из куће са мапом у џепу и упутио се ка станици.
Нисам баш имао среће око нових информација о овом месту, свако би одмахивао главом у незнању. Сео сам на једну од клупа, расклопио мапу и покушавао да пронађем пут до тог места. Одједном, осетио сам руку на свом десном рамену. Била је хладна, све у том тренутку ми је указивало само на једно, да је можда најбоље да бежим. Ипак, одлучио сам да се окренем, па сам тако угледао високог мушкарца средњих година у црном, свечаном оделу са цилиндром на глави.
???: Очекивао сам те овде. Знам како можеш да одеш до тог места.
Његов глас је био прилично дубок, мрачан и хладан. Сматрао сам да је најбоља идеја да га ни не питам за име, већ да саслушам шта има да каже. Након пар минута ћутања, сео је поред мене, запалио цигарету, а затим наставио:
???: Ако прихватиш, бићу твој сапутник и одвешћу те до тамо. Постоји једна аутобуска станица на периферији града. Ту ће стати само један аутобус, тачно у поноћ. За пут којим он иде нико не зна, а није обележен ни на мапи коју имаш код себе. Тамо ћемо стићи сутрадан у поподневним сатима, али је такође моја дужност и да те упозорим. Када будемо дошли до наше локације, никако немој ни да помислиш да скренеш поглед од споменика. Шта год будеш чуо, осетио или намирисао око тебе, не усуђуј се да урадиш супротно, иначе... па... ђаволи ће те узети, а одатле нема повратка...
Моје руке су почеле да се тресу, више нисам био сигуран да ли је паметно ово што радим, што уопште желим да одем тамо, али... осећао сам да немам другог избора. Није као да ми је ишта преостало. Климнуо сам главом, човек је устао и дао ми знак да га пратим.
Негде око 11.50 увече смо стигли до поменуте аутобуске станице. Како је време брзо пролазило, аларм са мог телефона се зачуо и угледао сам огроман, црни аутобус како се појављује ниоткуда и стаје тачно испред нас. Врата су се полако отворила након чега смо ушли унутра. Био је празан, а имао је можда око педесетак седишта. Није било кондуктера, а... ни возача. Сео сам поред свог сапутника и покушао да се макар на тренутак опустим. Питао сам га за име, разлог зашто је овде и, на моју срећу, одговорио ми је.
Џошуа: Знам ко је подметнуо тај пожар, а у питању је неко из твоје уже фамилије. Твој отац ми је био најбољи пријатељ, заједно са твојом тетком и мајком, били смо у тајној организацији чији је циљ да истражи и сакупља мистичне и необјашњиве појаве. У тој организацији се налазе људи који могу видети ствари које већина не може, паралелни свет. С обзиром на то да су твоји могли, логично је да је способност прешла на тебе. Пре ове несреће, твој отац и ја смо ухватили неко хуманоидно биће, заиста је било тешко. Морали смо да га парализујемо како бисмо га одвели до лабораторије. Научници су радили све што су могли да открију што више, али је биће које смо довели тамо било просто необјашњиво. Сви смо се сложили да дигнемо руке од њега, сви осим једне особе... Фелиције. Сваке вечери се искрадала из базе, одлазила у лабораторију и само буљила у то створење. Након пар дана, променила се. Постала је веома агресивна, тукла се са научницима, викала на њих, наређивала свима и... онда је нестала...
Ја: То је чудно, након пожара ме је позвала на телефон и питала ме да живим са њом.
Џошуа ме је погледао у шоку. Није могао да верује шта је управо чуо од мене, хитро је извадио телефон из џепа, позвао, али није било одговора. Разочарано је вратио телефон у џеп, окренуо се према мени и наставио са причом:
Џошуа: Мораш да схватиш да није она крива за ово. То чудовиште очигледно има моћи да контролише туђи ум и тера своју жртву на болесне ствари. Разлог што идемо на ово место јесте тај што ће ти споменик помоћи да откријеш шта заиста желиш. То место је било међу првима које су наши људи пронашли. Они који су макар на тренутак одвојили поглед од споменика претворили су се у неке врсте чудовишта и кренули да нападају своје колеге. Био сам тамо, мали. Имао сам среће што сам баш ја имао обавезу да снимам споменик и неки осећај који ми је говорио да не смем скинути поглед с њега ни по коју цену. Послушао сам га и... вратио се кући... сам. Ох, да, заборавио сам још нешто да ти кажем. Овде време пролази макар пет пута брже него у обичном свету, па... стигли смо.
Скаменио сам се од чуда. Нисам ни приметио промену из ноћи у дан, а нисам ни гледао на сат. Аутобус нас је оставио испред споменика. Био је бео попут снега, личио је на неку врсту стола око којег су биле беле вазе са љубичастим цвећем у истим. Око тог споменика, краичком ока сам могао да видим камење и земљу који су били потпуно црни, баш као и на мапи. Полако сам прилазио споменику не скидајући поглед с њега. Када сам био око два метра удаљен од споменика, врисци су кренули одјекивати. Могао сам чути Џошуу, свог сапутника, како урла од болова, а опет, нисам смео да се окренем, ђаволи су се поигравали са мном. Дошао сам до споменика, ставио руку на њега, а онда сам видео...
ТВ репортер: Полицајац је крај реке пронашао мртво тело несталог научника Џошуе Сандерса. Он је, како нам је и рекао, приметио ужасан, трули смрад док се шетао крај реке. Када се појавио на место злочина, угледао је необичну фигуру младића која је стајала испред леша. Приказаћемо снимак са места злочина:
Новинар: Шта се овде заправо догодило?
Полицајац: Тешко ми је да објасним шта сам заправо видео. Најпре, приметио сам тај ужасан смрад и одлучио да погледам шта се догађа. Неко време сам само стајао у шоку када сам угледао то... чудовиште, како ме погнуте главе посматра. Након што сам окренуо главу како бих извадио пиштољ, приметио сам да је биће нестало без трага, а изгледало је... као младић ког сам видео... након подметнутог пожара...
Лазар Лакићевић
Comments