Лиминал

Где су сви нестали?

Јутрос ме је пробудио звук сирене полицијског аутомобила испред моје куће.

Када сам бацио поглед кроз прозор, никога није било.

Отворио сам врата пар минута након што сам се обукао како бих се поздравио са мајком и пожелео јој добро јутро. Кафа се кувала и искључио сам ринглу на време, али ми је било необично што није била у близини као по обичају. Претпоставио сам да је отишла у тоалет, па сам отишао у дневну собу како бих поздравио оца. На столу су биле данашње новине, већ донесене, са све запаљеном цигаром, која чека свој крај на пиксли. Била је свеже упаљена и вероватно није пуштен ни први прави дим из ње.

Чудно.

Претпоставио сам да залива цвеће у башти, па сам га потражио тамо. Није га било. Одлучио сам да потражим мајку код тоалета. Ни ње није било. Проверио сам телефон како бих видео има ли пропуштеног позива или поруке. Ништа. Сада сам већ кренуо да се осећам нелагодно. Позвао сам их. Није било одговора. Изашао сам из куће како бих проверио нису ли којим случајем на брзину отишли до супермаркета. Аутомобил је био на своме месту. Срце је кренуло да ми лупа.

Јесам ли луд?

У паници сам кренуо ка кући свог најближег суседа како бих га упитао да ли којим случајем зна нешто. Очекивао сам да, као и увек, његов пас крене да лаје на мене. Овога пута била је само тишина када сам стигао, те сам бацио поглед на његову кућицу:

Празна.

Позвао сам пса по имену. Није било никаквог одговора.

Трчећи сам дошао до врата и кренуо да лупам. Врата су остала непомична.

Погледао сам кроз прозор. Телевизор је био укључен и могао сам да видим свежи доручак на његовом столу – али где је па он нестао? Лупао сам још неколико минута и дигао руке.

Тако сам отишао до неколико њих, безуспешно. Нису били присутни ни људи, ни њихови љубимци, ни птице на гранама, нити инсекти.

Оно што ме је забрињавало јесте то да сам све то, заједно са градском буком попут већ поменуте сирене полицијског аутомобила, могао да чујем свуда око себе у даљини. Штавише, могао сам да се закунем да сам чуо градски аутобус како се приближавао станици у моме кварту. Потрчао сам да га сусретнем на време.

Није га било.

Јесам ли ја луд или је свет полудео? Зашто све чујем око себе, све људске гласове око мене који не постоје док се шетам на путу до болнице, сваки аутомобил који пролази по празним колосецима? Одакле долази звук када нестаје чим се приближим извору? Зашто се сваки извор живота налази ван мог додира, вида, мириса и укуса? Мора да сам луд. Мора да сам луд! Морам у болницу, под хитно. Тамо ме чекају лекари, добићу лек, а моја болест, сигурно казна за нешто што сам починио, нестаће као и овај сан. А да ли је ово сан? Мора да је! Нема ми другог објашњења када се дешавају немогуће ствари. Људи да нестају тек тако, као и све остало што је живо, а око мене све мртво да остане на своме месту? Мора да сам просто у некаквом сну унутар сна. Значи, логички је закључак једно од следећег: или је ово сан или није, а ако није, онда сам луд јер овако нешто није могуће. Како ћемо утврдити да ја и те како не спавам? Бол, наравно. Уштинуо сам се. Болело је и нисам се осећао ништа мање будним. Штавише, од свог стреса и лупања срца, чија је самоћа била казна за непочињени грех, осећао сам се неприродно будно. Надбудно, ако тако нешто постоји. Некакав осећај, као да сам у сну изнад реалности, прожимао је сваки педаљ мога тела. Звуци мога корачања били су нормални – ни превише гласни, ни превише тихи, сасвим у складу са силом којом моје стопало удара о земљу. Стао сам да ослушнем позадинске шумове око себе, који су чинили све око мене језивим: нисам могао а да не запазим како би извори звука увек били не само равномерно удаљени у свим правцима него како су били логички распоређени. Другим речима, ако бих чуо у позадини звук аутомобила, он би увек морао да буде тамо где би се аутомобил нормално и налазио. Могао сам да чујем звук деце која се играју у вртићу, који је био на неколико стотина метара од мене: од деце, наравно, ни трага. Једина ствар која се одиста налазила тамо и остављала звук био је ветар, који ми је веома благо миловао лице: осећао сам као да је то некаква утвара која ми не дâ да се пробудим. Колико год буке да је било, у исто време ју је сачињавала тишина. Тај мир, поготово за очи, био је нешто за шта људски ум није био створен. Ништа се није дешавало и осећао сам се као да сам у сцени неког филма, с тим што је недеља, те нико не ради, ја дошао мислећи да је понедељак и сада као да из неке болести проживљавам свој нормални живот у овоме лажноме граду, где је све, од зграде до садржаја фрижидера, начињено од картона, који изгледа стварно са даљине, а заправо представља илузију намењену колективном несвесном целе публике.

Стигао сам до болнице, сав задихан и успаничен. Како је могуће да чак ни овде нема живе душе? Градска бука и даље је била у позадини иако би ово требало да буде најбучнији део града.

Тишина око мене а бука у даљини ме је убијала.

Отворио сам улазна врата: светла су била упаљена, дугачак и стерилно бели ходник налазио се испред мене. Црно-беле плочице, које су чиниле шаховницу за невидљиве фигуре, биле су свеже опране и чекале прљавштину са обуће људи, који данас нису дошли. Светла су служила само да објасјавају мене, а мртва природа деловала је неприродно без људи. Стерилност. Тишина.

– Има ли кога?

– Има ли кога? Има ли кога? Има ли кога…

Чуо сам само свој глас како се уз помоћ зидова понавља у недоглед.

Полако сам кренуо ка првим вратима са своје десне стране, тамо где би, претпостављам, били лекари опште праксе. Била су откључана. Упаљен рачунар, одећа на чивилуку, топла столица. Од саме особе ни трага.

Више нисам знао шта да радим.

Опет сам позвао родитеље. Нико се није јавио. Послао сам им поруку са питањем да ли су добро и где се налазе. Нисам очекивао одговор. Мој мозак није знао шта да ради.

Али, добио сам одговор.

– Код куће смо и све је у реду, зашто питаш?

Рекао сам им за њихово одсуство пре једно пола сата.

– Душо, је л’ се ти то шалиш са мном?

– Не, знаш да се не шалим са оваквим стварима.

– Па ко је онда управо испред мене?

– Како, ко?

– Па ти, душо!

Смрзао сам се на лицу места. Немогуће. Очи су ми биле толико широке од шока да бих преплашио сову својим празним погледом. Чуо сам долазак комбија хитне помоћи. Морао сам да тражим помоћ под хитно. Трчао сам најбрже што сам могао до ургентног одељења. Путем сам гледао свуда око себе тражећи трачак живота који би потврдио да је све ово само у мојој глави. Одјек корака је био једини звук који ме је поздравио и то мојих све споријих уморних мучних корака. На путу по бескрајним ходницима свака врата била су откључана, али би отворила нову празнину. Осећао сам се крајње узнемирено. Свака сива ћелија у моме мозгу покушавала је да одговори на питање због чега осећам толику узнемиреност услед које сам кренуо да осећам како ми избија хладан зној по челу, а једини одговор било је то што сам сâм. Стигао сам до места где би требало да је стигао. Тишина, самоћа. Осетио сам нечији поглед иза себе док сам зурио у простор који би обично заузимао комби хитне помоћи. Осврнуо сам се.

Никога није било.

Луд сам, луд, луд, луд!

Хтео сам да утврдим колико сам луд. Имао сам нешто мало новца у џеповима, таман толико за један такси до куће. Позвао сам такси, али слушалица није била подигнута. Стога сам, још узнемиренији, позвао други. Ни он се није јављао. Позвао сам родитеље како бих утврдио да мора бити до мене, а не да је то до овог света који се рушио.

Послао сам опет мајци поруку како бих проверио да ли је све у реду. Одговорила је да јесте и да је брине што јој пишем испред ње тако озбиљно.

– Мајко, шта радим управо сада?

– Испред мене си за доручком и пишеш ми поруке.

– Позови ме, молим те.

Ишао сам што бржим кораком натраг кући док сам чекао позив или макар поруку.

Ништа.

Сачекао сам још мало.

Тишина је била све бучнија. Нисам могао да издржим.

– Зашто ме ниси звала?

– Нећу више да ти одговарам, доста твојих глупих шала!

Није ми више одговарала на поруке.

Одиста сам био шаљивџија, али сада је Живот одлучио да се шали са мном један последњи пут.

Застао сам на тренутак.

Неко је био иза мене.

Осврнуо сам се.

Празнина, самоћа, тишина. Није било никога и ничега да направи покрет. Све је било мртво.

Стигао сам кући, исцрпљен до краја. Одмах сам дотрчао у кухињу.

Све исто као и раније.

Отишао сам до тоалета како бих погледао у огледало. Тога тренутка прогласио сам самога себе лудаком. Мој изглед говорио је сам за себе. Ни најбољи адвокат не би могао да ме одбрани.

Никога није било да моје опажање потврди, сем мене самога. А ја сам се налазио испред самога себе.

Неко је био ту.

Ја сам био испред себе.

Али он није ја.

Ја нисам он.

Гледали смо се дуго. Нико није трепнуо. Полако сам пружио своју дрхтаву руку како би дохватио његово лице. Он је урадио исто.

Док смо полако прилазили један другоме, речи су се појавиле у огледалу где је наш заједнички дах замагљивао огледало.

ЛИМИНАЛ

Дотакли смо лице један другоме. Ја његов образ. Он је брзином муње прешао на мој врат.

Из све снаге је стегао своју шаку налик на канџу. Ноћна мора је напокон престала да се крије.

Тама се преселила у мој вид. Све око мене било је црно. Стисак ми је повукао душу из тела.

Усред звука пиштања у ушима чуо сам како се нешто срушило на под и разбило предмете око себе.

Било је то моје тело.

Тмина се на тренутак скинула како би ми дала поглед на мога убицу. Био је црвен по целом телу од крви баш као и ја.

То је био крај.

Звао сам у помоћ из свег гласа.

Никога није било.

Jeswin Thomas, Pexels

А. С. Кашканов