Какав ли је чудан удес начинио да једно раздобље наше културе буде обојено најтужнијим бојама и какве је то последице и трагове оставило на душама наших романтичара вероватно нећемо никада ни сазнати, поготово сада када смо деценијама удаљени од тог раздобља. Али оно што је остало као сведочанство о једној епоси, а пре свега као сведочанство о животу наших романтичарских трагичара, како сам их овде својевољно назвала, може нам помоћи да боље разумемо животе ових уметника и њих саме, који су и дан-данас остали мистерија и после толико времена, толико других људи, толико нових дела и постигнућа која су досегла каснија раздобља. Нека слова, пак, никада не бледе и неке приче никада не застаревају, стога завређују непрекидну пажњу књижевних проучавалаца.
Љубави српских романтичара нису биле остварене у свој својој пуноћи. Тачније, није им се дало да буду потпуно остварене. Ипак, чини се да су управо оне прва помисао када се говори о правим љубавима. Змај је изгубио супругу прерано, не проживевши тренутке породичног живота, Ђура се никада није ни усудио да отворено призна Мили своја осећања, а Лаза је себи у односу са Ленком могао да дозволи једино шетње у парку дворца породице Дунђерски.
Иако по својој природи изузетно лирични, емотивни и експлозивни, чини се да ови песници један део своје трагике нису свесно изнели јавности. Та њихова природа је свакако условила да њихове трагичне љубави буду овековечене у делима, што је опет природа њиховог стваралаштва, али као да један део трагике остаје заувек у њима – недоречен, ненаписан, непоклоњен српској књижевности и култури, ако бисмо њихове љубави посматрали као део културе, јер је неминовно да су оне уткане у дела исте. Томе сведоче њихова приватна писма, преписке, дневници које су водили. Оно што би засигурно посведочило њиховој недоречености јесу њихове мисли, које можемо само да наслутимо, али не и да сасвим докажемо. Неке мисли папир није могао да поднесе, па су ипак остале неизговорене, попут кнедле у грлу. Ипак, и оно што је остало записано унеколико је растеретило душу, понело један комад бремена.
Јован Јовановић Змај био је песник који је имао ту срећу да буде поштован и цењен још за свога живота, што због свог уметничког стваралаштва, што због свог лекарског позива. Веома приступачан и допадљив народу, био је обожаван где год се појављивао. Свако је знао бар покоји од његових многобројних псеудонима и понеки од његових разноврсних стихова, премда ће касније остати упамћен по својим најтужнијим. На његовом споменику у Сремској Каменици стоји уклесано Љубимцу народном, Змају Јовану Јовановићу. Ипак, његов особити пут није био посут ружама, као што је то био случај са његовим путем којим се кретао у друштву, већ је био застрт трњем. Омиљени чика Јова Змај надживео је своју супругу, као и њихово петоро деце.
За његову љубав се не може рећи да је била платонска, с обзиром на то да је доживела физичку димензију. У том смислу, ми не можемо рећи да је она била што и Дантеу Беатриче или Лаура Петрарки, али сва суштина и јесте утоме. Када бисмо Змајеву Еуфросину поредили са ове две музе светске књижевности, умногоме бисмо погрешили. Најпре, физичка димензија у ова два случаја није ни постојала. Сигурно је постојала жеља за њом, али не и могућност њене остварљивости. И оно што је најважније, ови италијански песници су волели идеал, не стварност ових жена; оне су биле привид, опсена, уобразиља, више него стварна и постојана бића. Оне јесу постојале, али не као такве. Овде можемо говорити о идеалу драге, али шта ако таква љубав заиста постоји?
Из тог разлога Змајева љубав је посебна. Он је осетио чари љубави и кроз физичку присутност и успео да је поетизује, а да је притом није оскрнавио. У његовој љубави и песмама посвећеним Ружи нема ничег дегутантног, сувишног, гротескног. Он се гнушао неукуса и претеривања у свакој сфери живота, исмејавао их, па je тако и у љубави тежио ка једноставности и тишини. Да није постао тако славан песник, његова љубав би била налик многим романтичарским љубавима новосадског 19. века. Змајева идеална драга, али не она која је постала архетип у светској књижевности, заиста је и постојала. Зато је његова љубав не само вишедимензионална, већ и потпун(иј)а.
Њихово венчање, тог Савиндана 1862. године, био је несвакидашњи догађај за читав град, предмет многих прича и писања, као и наслова дневних новина. На њиховом венчању био је сав отмени свет, међу којем и многи Змајеви пријатељи уметници. Били су пар којем су се Новосађани дивили. И Ђура Јакшић и Лаза Костић су са поштовањем говорили о њиховој љубави и овој жени која је била тако посебна за песника. Толико посебна да је постала симбол идеалне драге, али оне која је била изузетна са свим својим особинама, реално приказаним, и она због које ће настати најлепши розаријум српског романтизма.
Он је видео своју драгу изблиза, сваку бору њеног лица, које су сасвим сигурно јагодице на његовим прстима упамтиле и кад су руже на њеном гробу биле сасушене, као да сваког часа ишчекују да буду уврштене у какав хербаријум. Он је стајао крај њеног самртничког одра, зурио у жутило њеног лица, гледао у њене очи које су све више гледале кроз њега, а не у њега. Слушао њено испрекидано, болесничко дисање, које је изазвало подрхтавање његовог гласа кадгод би проговорио, кадгод би хтео да изусти коју реч утехе. Сви ти тешки тренуци и не тако идеално стање његове идеалне драге нису могли да угасе његову љубав. Она и није могла бити угашена, јер је била реална и прихваћена, тако несавршена и по својој судбини тешка. Љубио ју је како се само еванђеље љуби, како каже у свом првом писму упућеном Ружи. И оног тренутка када је она умрла, као да је оно духовно морало да преузме примат, да га одржи у животу. Он се од тада прогласио очајником клетим, јер упркос чињеници да је лекар својој вољеној није успео да пронађе лека. Исти онај брижни лекар који је својим пацијентима врло често куповао средства за лечење, сада није могао ни купити, ни направити онај лек који би његову вољену оставио у животу. Оног тренутка када је она умрла, љубав се прекрстила у тугу. И како то обично бива, из највеће туге изникао је најлепши изданак Змајевог стваралаштва – збирка песама Ђулићи увеоци. По мишљењу многих критичара, далеко искренија, интимнија, потпунија, емотивнија и потреснија од претходне. Но, у овој збирци више смо могли осетити горак укус пелена, неголи мирис ружа, јер Змај више није био песник светлости.
Вољена драга му се често јављала у сновима, заједно са децом. Покушавао је да им назре обрисе лица, трагове који су полако почели да ишчезавају из његовог сећања и црте које су се сливале и претакале једна у другу, па је то клупко више било немогуће размрсити. Они су се јављали као снохватице, у једном титрају, у магновењу и нестајали са првим трептајем ока. У једном трену су били ту, у другом их већ није било.
Ипак, овај шаљиви миљеник свог народа, прозван народним песником, успева да некако настави животни пут својим трновитим стазама, потпуно сам. И још горе, сасвим усамљен. Није дозволио да и последњи зрачак светлости згасне, осмехом се борио против недаћа свога живота, све док једне пролетње ноћи није легао и више се никада није пробудио.
Он ни пре, ни после њене смрти неће хиперболизовати ни њу ни њихову љубав. Дневник заљубљеног песника није нам дочаравао вањску лепоту вољене му жене, али у томе и лежи лепота ове збирке. Он је писао о најлепшим осећањима која је у њему пробуђивала, певао је о бесмртној души, занемарујући смртно тело. Драгиша Живковић је имао права када је рекао да је Змај песник који је поетизовао сваки животни тренутак, али ово никако не значи да је он ишта преувеличавао. Често је мишљење (уједно и погрешно) да су песници, као и уметници уопште, склони тој крајности за претераним величањем, али заправо они су људи који много јаче, интензивније, суштаственије осећају све(т) око себе. Зато пре можемо говорити о поетизацији живота и љубави као о потресу душе, а не као о преувеличавању – јер, онда би негде, сложићете се, свака љубав била преувеличана, била она поетизована или не.
За Змаја је љубав оно што би сваком требало да буде – кротка, питома и смирена, попут уједначених дамара. И у томе је у ствари силина његове љубави – она можда није имала најромантичнији одјек у свету који нас окружује, али је имала највећи одјек у њему самом. Он је од своје драге начинио песму, познату по отужном мирису, коју су многи касније разумели и без казивања. Данас постоји једна улица у Панчеву, са дрворедом и названа је њеним именом. Ако прошетамо њоме можда осетимо тај мирис, ношен ветром старог дрвореда, и можда ћемо и ми зажелети да шеталицу сата задржимо, као што је некада то безнадежно чинио Змај.
Ђура Јакшић. Војвођански вагабундо. Револуционар. Страдалник сопственог живота. Вечити трагач за смислом, кога не проналази нигде. Онај који речима слика и сликом приповеда. Мени најдражи и у исто време најтајанственији романтичар. Најдоследнији настављач бајроновске филозофије живота у српском романтизму. Поносити власник темперамента који га је разликовао од других. Лав у срцу, али лав који урличе у себи када је о љубави реч. Il contrasto у једном човеку. То контрастирање у наизглед тако обичном човеку чини га сасвим необичним. Наиме, Ђура изгледа сасвим конвенционално за своје време. На први поглед сасвим уобичајеног изгледа, црне браде, са црним шеширом на глави, у црном оделу. Човек рођен у Српској Црњи. И изгледа као да је та боја преовладала у његовом животу. На његовим портретима, у његовим песмама. У његовим трагедијама. Понајвише у личној. Најтрагичније пише о томе. О несхваћености, одбачености, презреном свету, борби, рату, крви и гневу. Да је и о љубави писао толико колико о историјским и социјалним темама које су га се тицале, много би речи утрошио, а ипак остао недоречен. Остао би и даље несхваћен, тиме још више повређен, па нашто онда и писање о томе. Верујем да су то неки од разлога зашто није толико експлицитно говорио о отвореној рани која га је пекла, па није желео да је натапа сољу. Радије се прочишћавао алкохолом, а потом и сузама.
Човек чију су сенку упамтиле варошке улице тога доба, срески сокаци и напослетку скадарлијска калдрма. Био је и остао незаобилазан и незабораван симбол једног времена. Оно што је њему било незаборавно јесте 1855. година, долазак у Кикинду и сати проведени у крчми Код белог крста. Тамо проналази никад прежаљену љубав, и у исто време губи себе. Видевши Емилију Поповић, ћерку власника крчме која је ту служила заједно са сестром Аном, није могао више бити онај исти непоколебљиви револуционар, који и најтеже бојеве бије без имало бојазни. Знао је, како тврде његови савременици и каснији проучаваоци његовога живота, да је та битка унапред изгубљена. Зато је вероватно било паметније ћутати, али и много теже. Неизговорене речи таложе се попут лаве у човеку, и онда у једном тренутку долази до неизбежне ерупције вулкана. Био је тих, повучен, седео у углу крчме и радио оно што најбоље зна – пио, писао и патио. Често је сликао скице Милина лика на салветама или столу. Емилију је ословљавао са Мила, што му је сасвим сигурно и била ова девојка необичне лепоте. Међутим, никада није разговарао са њом. Њихове разговоре водио је немо, мимиком. Зашто Ђура није говорио са људима из крчме, зашто је упорно одбијао да га служи неко други сем Миле, зашто је био толико тих? Тешко да ћемо икада сазнати, чак ни Нушић, који је много година касније писао о овоме и оставио прво писано сведочанство о љубави несрећног песника није могао да дозна комплетну истину. Његово понашање ме подсећа на ону Платонову реченицу која каже да је највећа изјава љубави она која се не говори и да човек који много осећа мало прича. Такав је био Ђура. Човек који прича са апстрактним, оностраним, уображеним. Јер оно што је заиста постојало није га схватало и прихватало, па је лакше било измислити нешто ново, него променити постојеће. Зато у многим делима која су настала након овог сусрета, он говори исповедничким тоном, посебно у песми Поноћ, која је настала деценију касније, и у којој његова туга и бол доживљавају кулминацију, у том часу када се дан дели од другога, када се његова душа дели од њега самог. Зато је ова песма чин његове катарзе, што у крајњем случају и јесте свако суочавање са самим собом. Замислите колико је бола у једном човеку када мора да из света у коме је несхваћен бежи у сопствени мрак, где себе теши хладном смрћу. Акообратимо пажњу на визуелни стил његових песама, приметићемо да Ђура врло често употребљава три тачке. Понекад чак и у самим насловима. Као да му је увек та једна реч недостајала. Некако, у те три тачке највише је стало. Као коначни пораз људскости, на његовом гробу стоји епитаф - У свету, брале, нема љубави. Осакаћен, попут човека без руку, он није могао да је загрли, па чак и да му је она наједном кренула у сусрет.
Овај човек је чак и својеврсна верзија Достојевског. Он тако несхваћен и туђ свету у коме обитава лута ноћима, које код њега нису беле, али као понижени и увређени човек који пати за недостижном љубави и пише по наруџби како би се отарасио сопствених дугова и сопствене беде, који га прате од рођења, а његову породицу и након његове смрти.
Када је написао Милу, једну од најлепших анакреонтских песама наше књижевности, није ни био свестан да ју је послао у легенду која и данас живи. И данас, када нема ни Миле, ни њега, ни крчми. Чак ни Скадарлија више није иста. Неки нови гости пију, тугују и пате уз боемске песме, од којих су неке написане његовом руком, касније добивши и музичку адаптацију. Али остала је једна песма и једна слика. И мит о несрећној и неузвраћеној љубави. После ове песме написао је многе друге, у којима се могло осетити присуство Девојке у плавом, која је са црном машном око врата служила увек сетног Ђуру, гледајући га својим крупним и тамним очима, у његове навек тужне. Мила је отишла са позоришном дружином, али као туђа жена. Била је глумица и од тога зарађивала до краја свог живота, али њен супруг није успео оно што је Јакшић у свој својој тузи и очају успео да уради. Она није остала упамћена као једна од првих позоришних уметница код Срба, што је заправо и била, већ је постала симбол идеалне драге и надахнућа у српској уметности, заувек овековечена у књижевности и сликарству, што дугује овом човеку.
Због овако тешког живота, Јакшић обећава себи да ће се оженити првом женом на коју наиђе. Тако је упознао своју будућу супругу Христину, за коју је говорио да није нарочито лепа, али да то није ни важно, јер ће њена доброта надоместити све остало. Доброта је било оно што му је фалило током читавог живота и било преко потребно након свих година проведених у патњи и мукама.
Јакшић је волео бермет, али више од фрушкогорског вина волео је кикиндску крчмарицу Милу. Одговоре на многа питања која су га мучила тражио је на дну чаше по кафанама. Одговоре никада није нашао, али је зато много горких чаша наискап попио. Много је горких било истина на дну тих чаша. Најгорча од свих је била она да Јакшићева Мила никада није схватила величину његове љубави. Ипак, она ће заувек остати упамћена као Јакшићева Мила, крчмарица која га је служила једне кикиндске зиме у крчми Код белог крста. Његова Девојка у плавом.
Потпуно нова појава у животу Срба тога времена био је Лаза Костић. Неуклопиве природе, авангардан и у изгледу, и у понашању, али и у свом стваралаштву и по својој идеологији. Новатор у српској култури, сасвим свој, велики шаљивџија, човек са необичним смислом за хумор, човек кога ниједна средина у којој се затекао, а често их је мењао, није појела, мада је он сам био велики залогај за те средине. Јако је тешко и незахвално у пар речи сажети његов живот, али ипак ми се чини да је наш историчар и публициста Милан Степановић понајбоље описао Лазу и његов живот, рекавши - Можда би Лазу Костића најбоље могли да тумачимо као једног усамљеног горостаса, човека океанске дубине, окруженог нашим простим, панонским, војвођанским, паланачким баруштинама. Човек несагледиве ширине, која је у себи објединила и писца, и критичара, и естету, и полиглоту, и ерудиту, и филозофа. Лаза Костић је био човек испред свог времена, па неко ко је увек држао до прометејске усправљености у животу никада није дозволио да буде очајник и онај кога ће људи сажаљевати. Поносит и несаломив, какав је био, није дозволио ни да се његова несрећна љубав претвори у сентименталну повесницу једног времена.
Оног тренутка када схвата да је његова љубав према тридесет година млађој Ленки Дунђерској, иако чиста и искрена, неостварива, он од себе не прави страдалника, не окривљава друге за то, не тражи кривицу у времену, друштву и околностима, већ остаје потпуно доследан себи и својој филозофији живота. Он излази из оквира епохе у којој ствара, али и из оквира друштва у којем живи – јер не криви средину, већ себе. Све је то с ове главе, са луде, рекао је у најлепшој му песми. Оно што је била додатна трагика ове љубави, била је чињеница да је она обострана и узвраћена. И да Лаза није утекао мудро од среће, луд можда би се она и десила, макар у тајности, макар накратко. Међутим, сасвим сигурно не би била надалеко чувена, као што је то сада, а још је сигурније да не би настала једна од најлепших српских, па и светских љубавних песама – чувена Santa Maria della Salute. Песма која је живела у песнику дуго времена, много пре него је написана.
Млада Јелена Ленка Дунђерска, као ћерка једног од најбогатијих људи тога времена и највећег српског мецене тадашњице, била је позната међу ондашњим Србима, али уз Лазино име (п)остаће незаборавна. Када ју је угледао, Лаза се заљубио у њу, али и она у њега. Покушајмо да схватимо зашто је та љубав трајала, упркос даљини, и просторној и временској, и да заправо потврдимо да љубав на први поглед јесте могућа, али се на њему не заснива. Песник јесте најпре приметио њен диван и грациозан изглед, који га је привукао – изглед лепе младе девојке плавих очију, високог држања и префињене елеганције, међутим, њега је задржало сигурно нешто много дубље од вањског изгледа, јер Лаза није био површан човек. Она је као и он, била изузетно образована за то време, ценила културу, говорила више језика, много читала, много путовала, волела спорт, што и није било нарочито популарно, посебно не за жене. Била је поносита и одважна попут њега. Достојанствено самовала у својој тузи, баш као и он. Зато њихови разговори које су водили шетајући стазама њеног дворишта нису могли бити испразни, па их ни таква љубав није заобишла. Данас је тај пространи парк дворца Дунђерских постао вечни спомен њихових састанака, у коме се налазе њихове бисте, постављене једна наспрам друге.
Слатка воћка танталска рода била је његово забрањено воће. Његова снага да се одупре тој најјачој сили која може обузети човека је нешто заиста импресивно и вредно дивљења. У његовој песми посвећеној Ленки, преовладавају различити тонови – и покајнички, и исповедни, и молитвени, и пркосни, и непомирљиви. Међутим, иако је реч о немогућој љубави, основно осећање које ће нас обузети након читања песме и након промишљања о њиховом односу и њиховој љубави, убеђена сам да неће бити сажаљење, већ дивљење. Он није желео оставити спомен тужне љубави, зато она данас стоји усамљена на пиједесталу српског романтизма, неприкосновена и недостижна. Зато је пореди са Богородицом, са којом је имала нешто заједничко – лепоту и дивљење.
Њен биограф, а наш познати песник и савременик Перо Зубац много је говорио и написао о Ленки и Лази. Све оно што је остало као сведочанство о овој љубави може да нам открије и Лазу као човека, да нам га приближи и покаже какав је заиста био. Др Радивој Симоновић, песников лични лекар и пријатељ, рекао је како је већи део његовог Дневника снова, који је водио на француском језику, а кога је сам Лаза назвао Ноћник, преведен, али је нешто и склоњено, јернешто треба да остане и само Лазино. Уосталом, све што је у дневницима написао, још је лепше срочио у својој лабудовој песми, рекао је.
Лаза ју је у својим исповестима увек ословљавао са Она, тако је прекрстивши јер је прешла у онострано. Она је идеална драга која није присутна, али је свеприсутна, натчулна, надземаљска, божанска. Она је Лазина Богородица, а то је једино могла постати само уколико се он свесно одрекне овоземаљске љубави са њом. То сигурно није било лако, али Костић је човек који је у себи објединио овострано и онострано, физичко и метафизичко, чулно и натчулно. Није само доследно следио своју филозофију да је свет заснован на укрштању супротности, као основном принципу космичког поретка ствари, уз постизање хармоније између различитости, већ је ту своју филозофију живео и применио у најбитнијем тренутку свога живота, онда када је преломио и отишао жени коју није волео, жени која га је чекала четврт века.
То како се осећао након сазнања о њеној смрти, једино он зна. Верује се да га је мучио и осећај кривице, јер јој се у својим дневницима правда зашто је побегао од ње. У једном писму упућеном Ленки написао је – Упили сте ми се у поглед, срце, мозак, а ја се трудим да Вас истиснем одатле. Зато сам и побегао од Вас.
Ленка је постала песникова анима, несвестан део његове унутрашње личности, она која се испољава кроз снове. Она коју у тренутку препознавања разлучује од стварности, јер она живи у његовим сновима и тамо није сасвим мртва, како је песник записао у свом дневнику. Она која буди креативни део песникове личности. Јунг је рекао да је сусрет са анимом ремек-дело и сматрао да је процес развоја аниме важан извор стваралачке инспирације, те тако и са психоаналитичког аспекта можемо појаснити феномен Лазиних снова и тумачења истих у његовом дневнику.
Ленкина смрт обавијена је велом тајни до данашњих дана. Све њихове преписке, дневници, од којих данас имамо само фрагменте, као и лекарски извештаји који откривају узрок њене смрти, спаљени су. Када сазнаје да се жени, Ленка у свом дневнику говори о бесмислу живота и записује –Отишла је моја срећа. Нашто сада и живот? Увек је говорила како би се једино удала за човека попут Лазара, називала га оним правим, а вече уочи њеног двадесет и петог рођендана она умире, или како је то Лаза много убедљивије објаснио – а она свисну. У фрагментима њеног дневника записане су многе истине о њиховом односу. Зато многи биографи и проучаваоци њиховог живота не верују у њену изненадну смрт. Било је превише случајности да би се у њих и поверовало.
Ова љубав која је изнедрила тако велику и генијалну песму из исто таквог човека била је и више од платонске. Била је фатална. Помрча сунце, вечита студ, гаснуше звезде, рај у плач бризну, смак света наста и страшни суд. Њена смрт била је апокалипса за њега.
Наши романтичарски трагичари имали су ту несрећу да прођу кроз личне трагедије. Сваки на свој начин. Неки од њих понекад би се борили против те несреће и на идентичне начине – одлазили у манастире, бежали у природу, у самовање, клонећи се света, тражили разлог свом удесу у стварима изван њих самих, у свету око себе, а понекад и изван самога света. Оно што је једино сигурно јесте да су имали потребу за стварањем, те су тако оставили најлепше благо нашој култури, које још више добија на вредности јер је лично. Што није разумео свет, разумела је уметност.
Напослетку, како је то случај када се говори о значајним људима и темама, имам осећај недоречености у себи. Изгледа да колико год говорили о великим стварима, никада нећемо моћи потпуно да их опишемо. Ово нису бајковите приче занесених уметника, које пружају лажну и искривљену слику света. Приче о давним временима и измишљеним љубавима. Када сам била млађа веровала сам у неистину да је уметност бег од стварности. Данас то није тако. Уметност нам не служи да побегнемо од стварности, већ да је боље разумемо. Јер сваки уметник ствара потакнут животом. Зато је све више волим и упијам у сваки унутарњи кут свога бића. Постоје људи чији су животи толико садржајни, иако су болни. Животи који изазивају дивљење у другима, тако реални, тако прожети. Људи чији животи причају неку архетипску причу, заједничку многим људима на земљи. Људи сасвим необични. Они који се ни вековима касније не могу заборавити. Они који су живели и борили се за неке своје идеале, на свој начин, понекад и на сопствену штету, али веровали да ће њихов овоземаљски живот добити смисао када пређу са оне стране живота, тамо где свих времена разлике ћуте.
Кристина Митровић