На света западном крају, у пољупцу неба и тла,
самује краљ Атлантиде, син Климене и Јапета.
Казна једном бесмртнику није само тешко бреме,
већ бескрајно вечно време.
Зар његова дела клета од греха су наших већа?
Што њему над главом стоји на наша ће пасти плећа.
Победници закон пишу, губитнику следе муке:
Небо држат' с обе руке.
Некад је то понос био, бити снажан, бити титан,
пре Богова они беху, Земљин пород првобитан.
На млађима свет остаје, ил' га млађи узет' кане?
Крвава тад зора сване.
Бубњеви се ратни оре са Олимпске златне горе.
Земља дрхти, небо јеца, узбурка се сиње море.
Синови се у бој крећу, очевима пропаст прети.
Круну ће им одузети.
Борба беше непрестана цело једно десетлеће.
Нови ће владари доћи, старих више бити неће.
Прометеј и Епиметеј окренуће браћи леђа.
Одричу се свог наслеђа.
За шта крив си, о, Атласе? Очева својих браниш крв.
Смртнику си бедном сличан. Исто је титан што и црв.
Владар велик, јунак силан, краљевство му узе плима.
Изгубио све што има.
Судба је наша твоја коб. Твоја бол смртнике учи:
Ко под небом гордо стоји, осуђен је да се мучи.
Сви смо тихо поражени. Јунак није тај ко страда,
већ завади и завлада.
Бранислав Милојевић
Comments