Рођен сам у једном малом сеоцету недалеко од Лос Анђелеса. Име му је било Ензе. Почетком деведесетих година, у време када сам се ја родио се догодио феномен, који су старији назвали „Крвави месец”. Небо и месец су тада постали црвени, људи су се закључавали у своје куће јер су веровали да сам ђаво тада излази и узима грешне душе. Можда бих данас мислио да су ова веровања чиста будалаштина која се говори малој деци да би се лепо понашала. Међутим, исте те ноћи сам изгубио своје родитеље. Никада ми нико није рекао узрок њихове смрти нити сам могао да пронађем било какве информације везане за њих, али ме је тада спазио један педесетогодишњи старац по имену Алексеј и, сажаливши се на мене, одвео ме кући. Док сам одрастао, све ми је пружио. Максимално време је проводио са мном и понашао се према мени као прави родитељ. У школи сам био одличан ђак, гајио посебну љубав према баштованству и увек се трудио да помогнем око кућних послова. Био сам превише везан за њега, а био је и он за мене. Ипак, чудне ствари су се догађале у мом окружењу. Од како знам за себе, свакога дана могу видети силуете обучене у беле мантиле како непомично стоје и посматрају ме. Имао сам осећај да сам болестан, али никада то нисам желео да поделим са Алексејем. Допуштао ми је све осим једне ствари. На тавану наше куће био је простор у коме је Алексеј проводио дужи део вечери. Иако је мислио да спавам, јасно сам могао да чујем неке необјашњиве звукове одатле. Због страха за сопствени живот, а и поштовања према Алексеју, никада нисам ни помислио да проверим шта се тамо догађа — све до дана када је преминуо. Изгубивши особу која ми је представљала све сам изгубио и велики део себе. Нисам више био исти, нисам излазио, проводио се, све време сам само лежао у свом кревету и плакао.
Затворио сам очи и утонуо у дубок сан. Угледао сам њега како држи нешто у левој шаци и покушава да ми објасни шта је у питању. Како сам му се приближавао, тако сам све мање могао чути док у једном тренутку нисам приметио да само гледам како наизменично отвара и затвара уста. Гласно лупање у врата ме је тргло из сна у пола ноћи. Потрчао сам да видим ко је у питању зграбивши нож, али кад сам отворио врата, никога није било. Полако закључавши, окренуо сам се и видео парче папира. Узео сам га и приметио да на њему пише: „Таван”. Тада сам одлучио да је коначно време да победим свој страх и погледам шта се тамо догађа. Отишао сам у подрум, узео батеријску лампу, а затим кренуо назад ка кући. Спустио сам мердевине, подигао лампу и кренуо да се пењем. Био сам шокиран призором који ми је тада уследио. Зидови су били офарбани крвљу неких животиња, то су били неки симболи за које до тада нисам знао. На средини се налазила мајушна, дрвена кутија са златним поклопцем. Пришао сам јој, узео у руке и добро је проучио. Није имала никакав знак на себи, натпис, нити било шта толико интересантно. Полако сам је отворио и пронашао коверту црвене боје као и моје име на истој. Ножем сам исцепао коверту, поставио лампу тако да осветљава у правцу кутије, узео папир и читао:
„Драги мој Роберте,
Надам се да ћеш ми опростити за моју неодговорност и неискреност. Оно што ћеш сада да сазнаш вероватно ће те натерати да ме мрзиш, али бих наравно и разумео то. Ради се о ноћи када су твоји родитељи страдали. Жао ми је, Роберте, за свој кукавичлук. Гледао сам како људи у белом крвнички нападају и убијају твоје родитеље, а ја нисам могао ништа да урадим. Прича око „Крвавог месеца” је истинита. Дешава се једном у сто година и сваки пут страда најмање десеторо људи. Што се тиче убица твојих родитеља, а тако и свих осталих жртава, у питању су чланови култа „Огледало”. Легенда каже да имају способност да узму облик било кога на овом свету, а то користе у веома мрачне и зле сврхе. С обзиром на то да си ти дечак који је рођен те ноћи, верујем да си једино ти способан да све ово зауставиш. Преузели су ме, Роберте. Морао сам да постанем један од њих, морао сам... да убијем твоје родитеље... иначе би нас обојицу ђаво лично убио.”
Бес је неконтролисано кренуо да ме обузима. Исцепао сам папир, оставио га на тавану, а затим потрчао до Алексејевог гроба. Као што сам и могао да очекујем, био је ископан, али сам пронашао цедуљу на којој је писала мени непозната адреса. Осетио сам благо олакшање када сам пронашао овај траг. Схвативши да је сада касно и да немам шта да изгубим, кренуо сам ка тој локацији.
Негде око двадесетак километара сам пешачио одлучивши најпре да посетим цркву у којој сам био крштен. Наоблачило се, а пљусак је додатно уништавао дан. Ветар је својом снагом чупао дрвеће и разносио га свуда по селу. Нисам одустајао, као да ми је нешто говорило да морам да одем тамо. Имао сам осећај да ми невреме улива снагу, а такође сам осећао присуство самих Божијих сила. Стигавши до цркве, прекрстио сам се, отворио врата и ушао унутра. Изгледала је превише старо, офуцано, као да нико не води рачуна о њој. Поклекнуо сам испред олтара, затворио очи, а затим изговоио молитву. У том тренутку сам зачуо кораке како постају све гласнији. Неко ми се приближавао.
„Већ дуже време нико није посетио ову цркву. Сам ђаво је послао своје следбенике уочи Крвавог месеца да истребе праведне и верне људе.” Подигао сам главу, отворио очи и угледао свештеника како ми смирено прилази. Пољубио сам му руку, а након тога рекао: „Потребна ми је Ваша помоћ. Сигуран сам да сте упознати са ситуацијом о култу који сада већ влада овим областима. Такође, волео бих да сазнам што је више могуће о феномену званом Крвави месец.” Оставио је крст и књигу, дао ми знак да седнем на једној од клупа, понудио ме хлебом након чега је сео поред мене и кренуо да прича: „Деценијама раније била су два брата. Старији се звао Били, а млађи Алексеј. По Божијој вољи, како би раније говорили, одрастали су без родитеља и бринули један за другога. Учени од стране свештеника, били су привржени Богу и само се њему молили. Једнога дана, Били се пробудио и схватио да Алексеј није у свом кревету. Плакао је, молио свештенике да му помогну у потрази, али нигде нису успели да га нађу. Месец дана након његовог нестанка ствари су постале јако чудне. Цркву су сваке вечери окруживали људи у белим мантилима, бацали разне клетве и остатке мртвих животиња испред врата. Сваког пуног месеца по један свештеник је умирао све док није остао само Били. Тада је уследио Крвави месец. Демони су излазили из најмрачнијих дубина пакла, Луцифер је харао околним селима и убијао све што му се налазило на путу, а Били угледа јако познато лице кроз прозор цркве. Када је изашао напоље, суочио се са, ни мање ни више, но Алексејем лично. Молио га је и плакао да се врати, клечао је на коленима пред њим док га је Алексеј хладно посматрао, извадио нож и направио му велику рану на левом рамену. Када се Били онесвестио услед губитка доста крви, нестао је и није више од тада био нађен.” Схвативши да је то Алексеј који је бринуо о мени, очи су ми се напуниле сузама. Покушавао сам да одбијем било какву помисао да би он урадио нешто тако зло. Свештеник је затим донео неку врсту свитка за шта ми је рекао да га морам чувати док не стигнем на своје одредиште. Пре него што сам кренуо, ухватио ме је за руку, а затим другом руком открио своје лево раме. На њему је био велики ожиљак.
„Бог те је сам послао да зауставиш мог брата. Узми овај свитак и прочитај наглас три пута када стигнеш. Запамти, све што будеш видео на свом путу није живо, ђавоље су то слуге. Нека те Бог чува и благослови, сине.”
Напустио сам цркву и кренуо ка свом одредишту. Силуете које сам виђао раније су биле све ближе и у доста већем броју како сам се приближавао. Након пола сата непрестаног трчања, стигао сам до адресе. Ноге су ми подрхтавале, једва сам и руку успео да подигнем до кваке. Плашило ме је шта ћу унутра видети, али ме то није зауставило. Удахнувши дубоко, померио сам кваку и отворио врата. Испред мене се налазило огледало или сам пак ја мислио да је то огледало као и свако друго. Могао сам да видим одраз свог, сада већ бледог и уморног лица, који се променио у секунди, а затим сам видео њега. Само на пар метара испред мене стајао је Алексеј са ножем у једној руци и обрнутим крстом у другој. Земља је подрхтавала, зидови су се рушили око нас. Зграбио сам свитак и прочитао три пута молитву која се налазила у њему. Алексеј је испуштао демонске крике, силуете су ме опколиле и кренуле да лебде око мене. Понестајало ми је времена. Одједном, земљотрес је стао, силуете су нестале, а у просторији смо остали само Алексеј и ја. Није могао да говори, нити да се помера, али тај поглед... дозивао ме је и... нисам могао да одбијем.
Лазар Лакићевић
Комментарии