Кроз прозор у пустињу

У ваздуху се није могао осетити укус прашине, јер није било деце која би је подизала. Ни љуљашке нису шкрипале, само би се при Мартином кораку зачуло звецкање кључева од стана које је држала у џепу од хаљинице. 

Мама јој је рекла да загреје ручак, али последњих дана нема апетит. Уместо тога је узела парче буђавог хлеба и одлази у неми парк да тражи свог голуба. Није га видела више од недељу дана и већ почиње да брине. Седа на клупу упрљану птичијим изметом, заузима ивицу колико-толико чистог дела.

У њеном стану има само један прозор, у купатилу. Док још није смела да излази у парк сама, увек би пробијала главу кроз њега и дивила се како само дан може бити светао. Пре пар недеља, у врхунцу летње спарине, која није спречавала њену главу да измили, слетео је на окно прозора голуб. Бео попут креча са само једном угљеном тачком на темену. Марта је задржала свој дах да га не би отерала. Одмеравали су се међусобно неко време. Није га гледала у очи, плашила се да га не разљути, да не одлети. Схвативши да се то неће десити, ставила му је мрве са неочишћеног трпезаријског стола у свој длан.

„Не плаши се”, пружила је руку к њему.

Имали су исте очи, браон, скоро па црне.

Још мало је испружила длан. Он је узвратио узлетањем и потомним слетањем на замазану клупу. Затворила је прозор и појурила ка њему, успут просипајући мрвице за собом. Касније ће за то бити изгрђена, али ће такође коначно добити слободу да сама иде у парк. Иако није питала, добиће и слободу да сама буде у њему. Сама, са голубом, који ће јести шта му она остави испод клупе, но никад из руке. Никад га није додирнула и при сваком њеном покушају би одлепршао. Без обзира на то, ово је за њу и даље била најприснија блискост, вероватно и једина. У почетку нису имали много тема за разговор, ниједно од њих није баш био причљив. Временом је кренула да му приповеда о људима које је видела са прозора. Описивала је углавном њихов ужурбани ход, а нагађањима је допуњавала где иду и ко су. 

Лица није најбоље памтила, јер их је између осталог било тешко запазити са удаљености, ал’ се сетила једног пута кад је успела спазити пар близнакиња. Било јој је невероватно како могу постојати особе истога изгледа. Исте усне, исте очи. 

Да јој је само да има још једну себе— шта би све могла да ради! Коначно би се могла клацкати.

Голуб би одговарао гугутањем, неком врстом разумевања и потврде. Потом би отишао, но увек се враћао, чак и када је дошла јесен.

Марта и даље седи, кренуо је да дува ветар, ускоро ће се и смрачити, пак она још увек чека. Прве кишне капи се придружују хуци ветра, заједно продиру кроз тишину и оголело дрвеће. Требало би да се врати назад, пре него што се прехлади. Али не устаје, већ гледа како јој се буђава корица натапа у шаци, затим и топи.

„Не плаши се”, пружа руку ка тлу и оставља испод клупе кашу хладног хлеба.

Ана Врачар

Pinterest, CRAIG