У праскозорје, кад сенке падају
и тамни вео ноћи по земљи пузи,
душе лутају где невини страдају
и јесење кише крију се у сузи.
Са крстова узлећу врани гаврани.
Односе сећања на очеве и браћу
што сломљени, смрћу одабрани,
срца своја дали су где ја слово даћу.
Кад зелена поља натопи крв
и плач миле сестре далеко се пружа,
погнуће главу и орао и црв,
а из крви родиће се јерихонска ружа.
Паклених јама задах се шири,
обузима и прожима остављена тела.
На месту где до јуче бејаху пастири
последње је наде свећа догорела.
Руку под руку, душманин и брат,
с анђелима лете блештави и славни.
Иако смо различити када није рат,
једном када умремо тада сви смо равни.
Кад зелена поља натопи крв
и плач старе мајке далеко се пружа,
уздићи ће главе и орао и црв,
јер над свима цветаће јерихонска ружа.
Бранислав Милојевић
Comments