Измаглица

Твој мирис још лута мојом улицом.

Стојим на прозору, у небо гледам,

ноћи душу нудим, а сну тело не дам.

Заспаћу пред зору, с првом измаглицом.

Пуштам дим док груди ме боле,

и слушам скривене реке шум.

У пропалом телу још блиста ми ум,

ал' за моје кости сви се драги моле.

Кад ти за ме сазнаш, већ ће касно бити.

Нисам хтео да знаш, да плакала не би.

Ових пар речи заветујем теби,

јер и кад ме не буде срце нећу крити.

Ноћас признајем, увек сам те волео.

Давно си отишла у неке туђе руке.

Зарад твоје среће прећутах све муке.

Ваљда те до данас нисам преболео.

Твој мирис одлази мојом улицом.

Наговештај зрака на хоризонту руди.

Моји ближњи плачу док се зора буди.

Заспао сам тихо, с првом измаглицом.

Rowan Heuvel, Unsplash

Бранислав Милојевић