После сахране мог оца возих се фијакером до каштела који је стекао голим рукама, нико други него баш он. Пољем се безбрижно играло класје и ширило на још десетак поља. Бар је умро у рано лето, а не као моја мајка у сред хладне зиме. Можда и није било у сред зиме. Довољно сам био мали да се не бих сећао тога.
Заборавио сам како изгледа дан. Нисам излазио на светло већ сигурно месец дана. Седео сам у радној соби, замрачио завесе и пио. Тако ми је ваљда било лакше, иако сам га виђао свуда по просторији. Да ме сада види не би био поносан. Мрзео је мој кукавичлук. Сетио сам се свог кукавичлука и изашао напоље да испробам свој највећи страх. Тражио сам да ми припреме коња да обиђем поља. Нисам стигао ни до капије, а већ сам почео да повраћам. Толико сам добио од свог пијанства. Избацио сам коња ван капије и вратио се пешице. Затражио сам да ми припреме фијакер.
Отишао сам до сеоске биртије. Све саме пијанице, нико са ким бих причао, па сам врло спретно водио разговор са чашом. Волео сам свој дах са мирисом јефтине ракије.
У теренутку моје непажње у ћошку биртије се створила жена. Била је дама од стила, али никако нисам могао да закључим шта ће она овде. Рекао сам конобару да јој однесе нешто слатко и стави то на мој рачун. Конобар јој је на тацни однео три коцке шећера и показао прстом на мене. Каква будала помислих и спустих главу. Био сам осрамоћен.
Сваке ноћи сам долазио, а она је увек долазила нешто мало после мене. Као да је знала сваки пут кад крочим преко прага биртије.
Једне вечери спремало се невреме па сам је понудио да је фијакером повезем до куће. Ноншалантно ме је одбила, а ја сам био сигуран да јој се допадам. Вероватно је то због оног глупог конобара.
Сутра сам опет отишао у биртију, али је била затворена. Пришао сам да видим има ли некога унутра. Она иста дама коју сам раније гледао је била слушкиња и журно брисала подове. Био сам мало разочаран призором, али она није била ништа мање лепа. Распитао сам се по чаршији. Она је заправо била газдарица биртије, коју је наследила од оца, који је погинуо у пољу, баш у мом пољу. Кажу људи, издало га срце.
Вратио сам се и покуцао на врата. Била је изненађена, али ме је пустила унутра и замрачила прозоре. Мало смо причали, али се не сећам разговора. Нисмо пуно времена потрошили на разговор. Те ноћи ме је завела, а сутрадан се пробудила у мом кревету.
Нисам јој дозволио да оде из каштела. Питао сам је да се уда за мене. Сада већ могу да кажем да ми је то била највећа грешка у животу.
Волела је да путује, а ја сам желео да је одведем и на крај света ако она тако хоће. Већ годину дана се нисмо враћали кући.
Родила ми је сина баш на годишњицу брака. Дете беше болесно. Живео је само месец и по дана. Нисмо имали темељан брак, али то нас је дотукло.
Навукла ме је на коцку. Тако смо ваљда и она и ја лечили тугу, све док нисам продао све, па чак и свој дом. Данима ми не избија слика мог оца из главе. Он је за тај каштел изгубио живот. Био би толико разочаран да ме види сада.
Имао сам новца само за карту. Рекла ми је да њој не купујем и у подне отишла са богатим човеком који ми је узео каштел на рулету. Издала ме је.
Вратио сам се у свој родни крај и сам нисам знао зашто. Више нисам имао дом, поља, жену, сина, мајку и оца. Нисам имао проклето ништа.
Шетао сам ивицом макадама који је водио до каштела и видео увело класје. Ове године никога нисам послао у жетву, имао сам друге бриге, а сада ево немам ни једну једину. Лака ми беше памет па пођох до реке. Вода беше мутна и хладна као она жена. Проклета нека је. Направила је од мене губитника.
Желео сам да скочим у воду. И скочио сам на крају. Изгубио сам живот, јер шта се још више може изгубити од тога.
Тамара Никодијевић
Comments