Сатима већ седим за столом и покушавам да дефинишем реалност, да одвојим машту од стварности и, да вам будем искрен, баш ми и не иде. Дуго већ не могу да схватим шта то реално означава, шта је то на овом свету у шта сам потпуно сигуран?
Постоји догађај из моје прошлости за који нисам ни сигуран да се десио, али ми је остао урезан у сећању. Била је то психијатријска клиника, поред мене је седео лекар, моја мајка је ушла на врата и ту долази до саопштења јако тешке и потресне вести. Њеном сину је дијагностикована шизофренија. Оживљавам га у глави непрестано. После тог догађаја се баш и не сећам како мој живот иде.
У четвртак сам се пробудио на пијаци близу моје куће. Уплашила ме је ђавоља мачка, али сам се дивио како је доминантно стајала на капији пијаце. Какво проклето ружно створење. Назвао сам је Зима. Поред толиког крзна и даље се тресла од хладноће. Однео сам је кући. Да није било мене, она би била сама. Нисам знао шта да радим са њом, нисам је чак ни нахранио.
Сутрадан сам отишао до пијаце да је вратим, изгледала је као да умире. Ту је била жена о којој и данас сањам. Плакала је кад ме је видела, али ми је узела Зиму. Мачка је, изгледа, била њена. Представила се, изговорила своје име јако брзо и полетела да ми је узме из руке. Пошто се имена нисам сетио, назвао сам је Беатрис.
Свако јутро је отварала радњу близу пијаце, а ја бих стајао преко пута и гледао је. Сваког дана ми се чинила све лепша. Нисам само разумео зашто се плашила да разговара са мном, са другим људима је причала јако љубазно, обожавао сам ту њену умиљатост. Као да ме је избегавала. Слао сам јој белу ружу сваког дана. Некако сам схватио да бело има посебно значење. Невино је, чисто, савршено. Засадио сам у башти беле руже, да би Беатрис једног дана дошла да живи код мене. Тако би јој лепо стајале.
Затварала је радњу сваког дана у исто време и, док би стигла кући, већ би ноћ владала градом. Ишао сам за њом само да се не би плашила. Приметио сам да је плашљива јер, кад год би ме приметила, почела би да трчи.
Волео сам да се пењем на дрвеће, али само из једног разлога. Беатрис је живела у згради на првом спрату и никако нисам могао да видим шта она ради када је код куће. Зато сам научио да се пењем на дрво код њеног прозора. Могао сам да је гледам, није битно када и није битно колико. Признајем, скоро цео дан сам проводио на том дрвету. Омиљени део ми је био када се спрема за туширање. Волео сам да је гледам док се скидала. Имала је прелепо тело. Одушевљавао сам се сваки пут, а једном сам чак и пао са дрвета од узбуђења. Био сам је жељан и хтео сваки тренутак са њом.
Морао сам да је одведем кући да упозна моју мајку. Видео сам у филму да тако остали људи раде, али сам се сетио да ми је мајка умрла, па сам само желео да је одведем кући и покажем јој руже. Не знам зашто се њој то није свидело, па сам морао на силу да је доведем, али је бар видела моје руже.
Док сам седео на тераси и пушио цигарету, размишљао сам. Гледао сам у сиви пепео. Неко ми је некада рекао да је пепео најчистија материја на овом свету, тако ружно, а најчистије. Беатрис је вриштала у мојој соби. Закључао сам је да не оде, а она је баш желела. Ушао сам да причам са њом. Преклињала ме је да је пустим, али нисам знао зашто. Ствар је постала јаснија кад ми је рекла да жели да се врати свом веренику. Пао ми је мрак на очи. Зар неко ко је тако савршен може да се прља са другом особом? Нисам смео то да дозволим, желео сам је тако чисту. Сетио сам се пепела.
У дворишту је било старо дрво јабуке. Некако ми је рушило лепоту јер је било на средини баште, али волео сам га ту. Везао сам Беатрис за стабло, око ње су биле руже које сам желео да јој поклоним. Морао сам да је сачувам од ових прашњавих људи који ходају светом. Полио сам је кантом устајалог бензина и, по завршетку цигарете, запалио. Врисак који сам чуо на почетку био је тако звонак и чист. То је значило да ће је ватра очистити и задржати је као пепео. Хвала ономе ко ми је рекао за ову материју. Сада ми је то знање послужило. Беатрис је горела, а ја сам седео и посматрао. Нисам осетио ништа, само сам гледао како пламен изједа сву људску прљавштину. Био сам смирен и сталожен.
Ујутру сам почео да скупљам њен пепео. То је била она, али онако најчистија. Пошто је пепела било пуно, морао сам да га скупљам у каду. То сам радио скоро читаво јутро. Седео сам и пио кафу. Дозивала ме је свест, али нисам баш желео да чујем шта ми она то говори.
Схватио сам. Ја сам је убио. Како се та мисао ширила у мојој глави, нисам могао да обуздам неке чудне гласове. Колико сам само ја прљав од прашине, помислих, као и сви остали људи. Морао сам да се очистим.
Сетих се каде и пепела. Потопио сам се у пепео који ми је оставила Беатрис. Убрао сам јој белу ружу. На крају сам потопио и главу. Био ми је довољан један удах на нос. Већ следеће секунде сам био на неком срећнијем месту. Одмах сам почео да је тражим да јој коначно захвалим што ме је очистила од прашине. Једино ми је било жао што сам на овом другом свету био сам и никада то нисам успео.
Тамара Никодијевић
Comentários