Идвор је банатско село у општини Ковачица. Најпознатији је као родно место научника Михаила Пупина. Земљорадници на идворској земљи узгајају врхунски бели лук, лубенице, а својевремено је Идвор био чувен и по гускама, којих је, као и у другим банатским селима, данас све мање.
Стева, мој пријатељ, већ извесно време живи у Идвору и одушевљен је њиме. Идвор је, по њему, Бог распростро испод небеса, као у дому срца свога, исликао му улице, наместио цркву, премрежио га лепотом, а Стевино је било само да укосо од цркве купи трошну кућу коју тренутно реновира. И зове у госте све које познаје, да му праве друштво. Тако сам и ја стигла у Идвор, и то не први пут.
Сада је почетак септембра, а претходни пут сам била у Идвору током ивањданских празника. Око Ивањдана почињале су жетве, па су и овде, на житним пољима која смо пролазили, класови били, након пожњевеног рода, увезани у велике бале које су тешко дисале на њивама током врелих летњих дана. Са стране пута, пуне зрна у средини жутих цветова, уздизале су се у војничким стројевима стабљике сунцокрета. Набрали смо дуж пута ивањско цвеће, маргарете, кантарион и неколико цветова дивљег сунцокрета и овај огромни букет донели кући. Стева је морао да исече петолитарски пластични балон да бисмо могли да ставимо цвеће у воду. Отишли смо до оближње цркве, била је отворена. Као и у свим православним црквама, и овде, у Храму Благовести Пресвете Богородице у Идвору, славио се дан рођења Светог Јована Крститеља. Црква је, као што јој сам назив каже, посвећена Благовестима. Иконостас у цркви је рад истакнутог портретисте, сликара пејзажа и историјских догађаја Стеве Тодоровића. Упалили смо свеће, за нас живе и за помен мртвима. Обишли смо село, невелико, с погледом на дрвећа у даљини њива, које је изгледало као кашике и виљушке пободене у земљу. С крошњама које су се виделе испод белоплавог свемира. О капије кућа лебдели су венци исплетени од ивањског и дворишног цвећа. Негде је био стављен и бели лук, да би чувао кућу од грома.
Боравећи претходни пут у Идвору имала сам веома лоше искуство с пливањем у Тамишу. Мислећи да се ради о спорој равничарској реци, отпливала сам далеко од обале и узнемирила свог домаћина немогућношћу да се вратим. Стева је био мој Баш-Челик. Помогао ми је и спасао ме од умора и тмасти Тамиша пришавши ми с леђа и гурајући ме ка плићаку. Дотле је наша заједничка пријатељица махала авијатичару у авиону који се био опасно нагнуо у страну. Мислила је да смо нас двоје желели да будемо мало заједно, касније се правдала. Овај пут Стева и ја смо кренули иако је већ било око 11 сати и врло топло да тражимо неки други и подеснији прилаз Тамишу.
Ишли смо у правцу места где се некада простирао Идвор. Свуда око нас биле су ливаде, неко је бацио од сељана са стране пута тоне црног лука, који је изгледао мађионичарски црвено у равници. Скренули смо лево, путем, и најпре смо наишли на чобанина чији су пси чували овце (три опасна пулина, који су нам се птичјом тежином приближили, док нас чобанин није спазио и подвикнуо на њих). Довикујући се с њим и захваљујући се, удаљили смо се у правцу топола где би требало да буде Тамиш, у чијим ритовима је Пупин ловио дивље патке, како ме је подсећао Стева. Међутим, Стева је у моменту скренуо попреко у односу на пут, у густо стрњиште, и рекао да смо близу реке, само је проблем моја одећа (нисам имала дугачке панталоне) да бисмо прошли шиљате траве до воде. Како је скренуо, тако се и враћао, преко скореле земље, коју су изровале краве у повратку са паше, остављајући ме далеко иза себе. На моје жалбе да је пребрз у односу на мене и да би било боље да се вратимо путем, ширио је руке и викао: „Али, овим пашњацима је трчао Пупили, Лили”.
Имала сам среће да је у Идвор управо дошла група ђака из једне од зрењанинских основних школа и да су им отворена врата Пупинове родне куће, те сам им се придружила. Касније сам наставила сама са кустоскињом Љупком обилазак Дома културе „Михајло Пупин”. Према Љупкиним речима, раније је кућа била стално отворена, али, с обзиром да су нестајали предмети, доступна је сада само најављеним посетиоцима. Слушала сам је пажљиво док се свуда око нас чуо једри жамор школске деце:
„Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године у Идвору као једно од десеторо деце оца Константина и мајке Олимпијаде. Само их је троје преживело. Одгојен је у патриотском духу, међу граничарима и неписменим сељацима и њиховим усменим предањима, уз култ Карађорђа”, заинтересовала ме је Љупка. „Школовао се у Идвору, Перлезу, Панчеву и Прагу. Бежећи од притиска мађаризације и германизације у тадашњој Аустроугарској, стигао је у Сједињене Америчке Државе 1874. године. Да би обезбедио новац за пут, продао је све што је могао, осим једног шешира и црвеног турског феса”, рече Љупка. „Шешир му је на броду одлетео, па се искрцао у Касл Гарден, најпознатији имиграциони центар у Њујорку, са фесом на глави. Но, то га није омело да постане један од двојице најпознатијих америчких Срба. Други је био Тесла”, нагласила је Љупка.
Неуморно им је држала час из историје и физике говорећи о Пупиновом научном и експерименталном раду; о томе да је студије математике и физике завршио у Кембриџу, а докторске студије у Берлину. У кући коју смо обишли усред собе је било огњиште, мало необично за банатске куће, изнад којег су висиле имитације шунки, а дужином и око огњишта поређане су шерпе, крчази, фењери и друго посуђе карактеристично за деветнаести век. Са стране су биле две собе, по Љупкиним речима, мушка и женска. У њима су се чељад бавила својим занатима. Собица у којој су Пупинови текстови је била гостинска, али и место у којем се он усамљивао док је спремао пријемни испит на Кембриџу. Питала сам кустоскињу како је добила име Љупка, а она ми је рекла да је у време њеног рођења била актуелна певачица Љупка Димитровска. Попут Димистровске, леп и пријатан глас, да се човек не боји смрти, попут нашег Пупина, имала је и кустоскиња.
Причу о Пупину наставила је у Културном дому за чију је изградњу Пупин дао новац да би Идворчани научили да продају прерађевине, а не само сирове производе, као и да се културно уздижу. Заслужан је за проналазак Пупинових калемова, а током свог научног и експерименталног рада дао је значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије, телефоније и рендгенологије. У Дому културе имала сам прилику да одгледам и десетоминутни филм о Пупину, али и да видим мачку како се безбрижно излежава поред једне од фотографија које су представљале Пупина у природној величини. Ту су и бројне слике са ликовних колонија које се организују у Идвору, као и један мурал који представља симболе Идвора: родну кућу Михајла Пупина, цркву, гуске, роде и лубенице.
И, као што је рекла кустоскиња, 9. октобра 2021. године претраживач Гугл је свој логотип (Google Doodles) прилагодио обележавању годишњице рођења Михајла Пупина.
Све сам ово поновила на вечери коју су нам приредили Стевини пријатељи, Света и Секана. Било је пасуља са сланином запеченог у рерни, димљеног козјег меса, свежег парадајза и љуте паприке обилно посутих першуновим лишћем, који гаји домаћица и продаје на пијаци у Београду. „То је рустика и врелина уметности”, понављао је Стева. То и наш Пупили, бусајући се у груди, Стева од Идвора, како се прозвао, као што је и себе потписивао и звао наш познати научник у Америци – Мајкл Идворски Пупин.
Љиљана Фијат