Хиљаду пута застах од немоћи своје,
Не видевши тада у мраку бољег пута.
Узалуд од себе бежах, кад се у бегу
Од бега бегом бегу поново ја вратих.
Хиљаду пута немадох снаге да кренем
Даље, а даље не знадох ни шта ме чека.
Знадох већ само да су лепши дани другде,
Док мени на очима још густи мрак лежи.
Хиљаду пута сањах боље сутра, жеља
Довека ветром носи ме ка небу плавом.
Слобода умна, мој животни и вечни сан,
Што вечито са Сунцем се и рађа и мре.
Хиљаду пута желех мирне мисли што не
Луде од лудости своје и моје тешке.
Ја увек по оштром камењу газих тврдим
Корацима док ми суза из ока бежи.
Хиљаду пута видех себе, не знам ни где,
Како седим у фотељи у углу собе.
Светла, од мира лепа соба, моја је сва
Слобода бела, трајна, што никад не преста.
Кристина Голубовић
Commentaires