Те ноћи је циркус изгорео. До темеља, до последње дрвене греде. Остале су само руине и пар делова угљенисаног стакла. Ту негде, кроз пепео, нашли су се папири исписаног сценарија. Пердита је пламен гледао са стране, сасвим миран. Људи око њега су вриштали, чупали се за косу, гледали у страшан призор. Пердита је грејао руке и посматрао илузије које лебде и иду далеко, далеко у небо. Некада је био јако срећан, бар је тако мислио. Волео је да буде главни забављач у циркусу. Правио се луд и зарађивао од својих лудости. Увек је добијао инспирације у секунди, никада није знао како ће себе представити публици пре изведбе. Цртао је срећу на лицима људи и јасно ју је читао са истих. Знао је да сваку своју успутну инспирацију даје публици, а себи остављасамо хладне аплаузе иза застора. Живео је ван свог тела, само на кратко: умирао, па се рађао у сменама. Радио је код свог старог комшије који издаје пансионе, био је у дуговима. Пердиту је хранио сваког дана и добијао је преноћиште у влажној соби на поткровљу. Њему је било довољно да имагде да дочека јутро, а да није на плочнику у предграђу. Породицу је изгубио у пожару, говорили су му да је имао среће што тог дана није био код куће. Био је сасвим сам.
У џепу је сваког дана носио карту са свог првог гостовања у циркусу. Тог дана је за казну морао да почисти прашњави под након представе. Била је то најбоља казна коју је могао добити. Седео је иза дрвених степеница и посматрао обиље боја. Није знао са чим се сусреће, мора да је то раскош о којој сви страсно говоре. „Желим бити у раскошном оделу, желим бити славан, желим да ме гледају као Бога”, говорио је у себи Пердита, обећавајући себи оно што је само могао видети на другима. Чежњиво је стискао четку у рукама.
Жена у белом је крочила заносно на бину, знала је да је једина тачка посматрања. Певала је о некој мрачној љубави, чак је и плакала на крају. „Тако изгледају они који воле, желим бити вољен, желим да неко плаче за мном”. Нестрпљиво је чекао даље. На следећем представљању изашао је човек патуљастог раста са мајмуном. Били су исте висине. Звао се Нано и гласно се смејао. Био је право оличење циркуса и комедијаша. Говорио је о еволуцији, људској врсти и животу после смрти. Говорио је да ће ићи у рај јер је сада кажњен својим ниским растом. Чак је био сигуран, сви су му веровали. „Тако изгледа сигуран човек, желим бити самоуверен, желим да ми људи поверују”. Пердита је вредно чистио након представе размишљајући о могућностима пред собом. „Да ли желим бити глумац свог позоришта или трагичан лик свог живота?” Брзо је завршио, бацио четку и отишао.
Често се враћао знаном путу, најсигурнијем. Чистио је вашаре, позоришта и уживао у свом послу. Волео је да посматралица глумаца током изведбе. Били су тако далеки, туђи, али ипак своји. Лондон, велики „Тендо”, Пердита, златне конфете и црвене плишане завесе. У окрајку славе сваки сјај изгледа као вечно сунчево светло. Блистала је цела бина, чекала је вечне тренутке славе. Пердита говори о старим Римљанима, запаљеним храмовима, изгубљеним народима. Сви око њега су се смејали, чак није знао ни чему, као да је свака изговорена реч живела живот за себе. Смејао се само у очима других, цаклиле су се те зенице жељне хаоса. Обожавали су га, звали су га новим грофом златног доба. У сваком новом пристаништу био је дочекан са овацијама. Памтио је лица, никада имена. Сада је у огледалу видео лика са црвеним шарама, великим црним обрвама и потом схватио чему сва та слава. Једино те ноћи на својој првој предстрави осећао се срећно. Заиста срећно. Једино тада су снови били могући, а сваки пут изгледао сигуран. Све остало је било као незнани вихор, као посмртни вицеви. Трунуо је у својој мржњи, смејао се својој немоћи. „Можда сам од живота тражио пуно?”, говорио је себи. Знао је да је крај, један сан о срећном животу заувек је отишао у заборав. Био је то један спокојан крај, са женом поред себе, која је вриштала због изгубљеног мужа у пламену. „Чему сузе, све је већ одавно окончано”, мирно јој је саопштио. Пердита је ушетао на бину и одиграо последњу представу – трагедију са једином улогом комедијаша без лика. Илузије су летеле далеко, далеко.
Јована Цакић
Comments