Нема звука на овој равници, где зрак Сунца жарко сја. Ту где данас стојим ја, где су крвници, и где су љубавници. И само време овде стане, јер они не чују речи моје. Ни дане ни године они не броје. њима ноћ не пада, нити им дан сване. Ту и тамо запалите свећу, и ставите у вазу по који цвет. Њихово је царство неки други свет, коме име никад докучити нећу. Спознали су место где су снови јава. Спасили се овог уклетог живота. Зар је ово казна? Зар је то страхота? То је вечни мир. То је срећа права. Гледам пут небескога свода. У црни мермер бројка се клеше. Зашто плачете, кад анђели се смеше? Смрт није казна. Она је слобода. Бранислав Милојевић
Comments