Била је то најхладнија децембарска ноћ коју памтим. Снег је преплавио дрвеће, улице, куће нашег малог града. Само је један тренутак учинио да се промени свет и створи вечити пакао на Земљи. Нажалост, био сам тамо када се то десило, видео сваки детаљ и те ужасне сцене су обележиле мој живот и промениле ме из корена. Та огромна црна творевина је излетела из саме земље и поделила се у мноштво црних фигура, које су имале људски облик, а биле су све само не људи. Ратне сирене су се огласиле толиком буком да сам помислио да ћу изгубити слух. Настала је општа паника, људи су бежали на све стране. Тии монструми су убијали све што им се нашло на путу, а ја сам преживео и успео да избегнем катастрофу. Трчао сам до куће колико су ме ноге носиле, закључао сва врата, спустио ролетне, привукао завесе, а затим се онесвестио. Следећег јутра сам се пробудио са неподношљивом главобољом. Упалио сам ТВ, попио лек и сео на фотељу.
Синоћ у 02.43 ујутру се догодио инцидент какав ће се заувек памтити. Експеримент који је пошао по злу је уништио подземну лабораторију државних власти и доспео на површину усмртивши три хиљаде људи, од којих је скоро хиљаду малолетно. Премијер саветује потпуно затварање државе и позива војску на… Затим сам угасио телевизор и остао затечен. Због само једног проклетог експеримента, који је вероватно имао везе са креирањем оружја у сврхе рата, изгинула су чак и деца. Питао сам се због чега сам ја остао жив, зашто баш ја; та деца су могла да имају будућност и много већу корист за човечанство него што сам ја икада имао. Цео град је убрзо био затворен, улице су биле празне, напољу нико осим војника није смео да се нађе. Разне необјашњиве појаве су их нападале; то су била чудовишта каква се не виђају ни у најгорим ноћним морама. Све што ми је у животу преостало је мој млађи брат, Тревор. Одгајила нас је мајка која се брзо разболела и умрла. Пре него што нас је заувек напустила затражила је од мене да јој обећам да ћу увек пазити на њега, шта год да се деси. Он је напорним радом и трудом доспео на чин заповедника у војсци док сам ја, Дејвид Сенгата, радио у електрани недалеко од нашег града. Војска је доживљавала тежак пораз, а Тревора нисам могао да добијем на телефону, па сам одлучио да коначно направим први корак и искрадем се из куће. Сачекао сам поноћ, а затим полако кренуо ка улазним вратима. Полако сам их откључао, отворио их и нашао се у дворишту. Нисам марио за хладноћу, трчао сам све до центра града, а затим се сакрио иза аутомобила на паркингу када сам угледао војску. Лешева је било свуда унаоколо, па сам ухватио један за ноге и нечујно привукао ка себи. Брзо сам се пресвукао, било је заиста топло у војничкој униформи. Зграбио сам торбу са оружјем, ставио пушку на рамена и кренуо ка осталим војницима.
„Приметио сам да се крећу ка периферији града, морам хитно обавестити заповедника Тревора о овоме!”, повикао сам покушавајући да изгледам што уморније. На сву срећу, један од војника ме је упитао: „Желиш ли да те испратим? Морамо се држати заједно, сам си чуо наређења.”
„Хвала.”, одговорио сам му сталоженим и озбиљним гласом. Убрзо, стигли смо до главне базе. Када сам се нашао испред његове канцеларије, дубоко сам уздахнуо, дохватио кваку и отворио. Седео је за његовим радним столом и умало није пао са столице када ме је угледао.
„Шта радиш овде?! Напољу је ненормалан хаос, а ти си сада одлучио да одржиш породично окупљање?! Да ли схваташ колико је…”
„Да ли се ти сећаш обећања које сам дао нашој мајци, Треворе?! Можда јеси заповедник ове војске, али никада нећеш моћи да ми наређујеш, ја сам теби старији брат!”, узрујано сам повикао. Занемео је посматрајући ме у чуду. Очи су му се напуниле сузама, покушавао је да не заплаче.
„У реду, онда... шта желиш?”
„Да те заштитим. Не само тебе, већ цео овај свет од те гадости коју је створила наша држава. Ти јој још и поносно служиш?” Запалио је цигарету, дао ми знак да седнем преко пута њега, а затим ме је упитао:
„Имаш ли неки план? Шта мислиш да је најбоље да урадимо како бисмо зауставили све ово?”
„Желим да одем до лабораторије у којој се незгода догодила. Сигуран сам да тамо постоји решење целе ове збрке само понекад мораш да погледаш и почетак.”
„Допустићу ти то, али под једним условом. Идем и ја са тобом... ”, након дуже паузе је изговорио. Осмех ми се појавио на лицу док сам га посматрао. То више није био онај ситан дечак који је, заједно са мном, правио проблеме и маштао о свем богатству овог света. Овога пута сам гледао одраслог разумног човека за кога сам био јако поносан што ми је брат. Све време сам имао осећај да ће ме разумети и саслушати, чак иако се то чинило немогуће у тренутку када сам одлучио да се искрадем и некако одем до њега. Тешко наоружани, сакупили смо неколицину научника и пар војника, који би нам доста били од користи у сада већ порушеној мрачној лабораторији. Када смо доспели до улаза исте, приметили смо да су челична врата била скроз уништена. Упалили смо батеријске лампе и пажљиво ушли унутра.
Ходници су били преплављени крвљу многобројнихрадника, лешева је било свуда, па је смрад био неподношљив. Цеви су биле поломљене и једини звук који смо могли да чујемо било је цурење воде. Након пар минута ходања смо угледали просторију из које је избијала необична светлост. Тревор је наредио војницима да ходају испред, а затим смо и он и ја потегли пушке ка одшкринутим вратима и веома тихо их отворили. Призор је био задивљујућ, натерао ме је да спустим пушку и загледам се у светлост која је допирала из необичне прстенасте справе. Један од научника јој је пришао, окренуо се према нама и прекинуо тишину:
„Ово је проузроковало читаву катастрофу. Верујемо да смо креирали феномен, осмо светско чудо, а назвали смо га Граница. Делује невероватно, али представља неку врсту улаза у другу димензију, нешто за шта смо до сада сматрали да не постоји. Покушавали смо да пронађемо начин да је затворимо, али ништа није упалило. Зато претпостављам да постоји само једно решење…”
„Да унутра уђе људско биће…”, прекинуо га је Тревор. Био је уплашен, баш као и сви ми у тој просторији. Зачули смо гласно сиктање испред врата. Војници су одмах нанишанили и чекали Треворов знак за паљбу. Загрлио сам га схвативши шта следеће морам да урадим.
„Знам да сам био јако лош старији брат према теби и да сам изневерио нашу мајку. Зато ћу сада урадити исправну ствар и, молим те, немој ни да покушаш да ме зауставиш. Јако сам поносан на тебе, коначно си одрастао човек. Волим те…”
„Дејвиде, немој!”
Одгурнуо сам га од себе, раширених руку стао испред Границе и узвикнуо:
„Момци, пуштајте их!''
Отворили су врата, а два огромна сива човеколика чудовишта су потрчала ка мени, зграбила ме својим чељустима и одвукла у портал.
Прошло је тачно годину дана. Ах, та децембарска ноћ. Волео сам га. Мој старији брат, Дејвид, постао је херој. Ипак, туга за њим никада неће престати, заувек ћу памтити његове речи у тој суровој ноћи. Можда нисам одрастао толико колико је он мислио, али сам зато одлучио да га сваким даном чиним све поноснијим јер искрено верујем да је он тамо негде, да ме посматра. Ја, Тревор Сенгата, поносан сам што сам га познавао.
Лазар Лакићевић
Comments