Назваћу то политичком коректношћу: „Немој судити о књизи коју ниси прочитао. Узми, прочитај, па онда реци да не ваља“. На неком другом нивоу, то се да тумачити на следећи начин: „Све је добра књига док се не докаже супротно“. У то име, бићу захвалан Ролану Барту који ми пружа одличан повод за писање (притом без оне тврдоглавости којом сам га, за време студирања, негирао). (1)
Барт говори о аутору, прецизније, изучавању аутора – позитивизму – као врхунцу капиталистичке идеологије, али оно што је фарсично у целој причи јесте утисак да је његов протест – које је покренуло лавину постструктуралистичких атентата личности аутора диљем планете, мада, не говоримо о Барту као узроку, већ пре поводу, нема лавине уколико већ нема нестабилног снега, он је само био артикулисани крик генерације којој је досадило да гледа аутора на трону – искоришћено на тај начин да се управо то, његово новорођенче, Читалац, постави од стране исте „капиталистичке идеологије“ у шеталицу једног дивног експеримента.
Но, корак по корак. Негде ћемо, ваљда, стићи.
Барт је са другог аспекта, критичара, негирао романтичарски тип посматрања књижевности. Ако Елиот каже да песник није извор поезије – парафразирам – онда Барт додаје да књижевност никаквог типа не треба тумачити тако да се гледа у њеног аутора(2), већ ставити у први план читање, односно, разумевање текста, Писања, од стране читаоца. Елиот само истиче да се писца не треба вредновати спрам њега самог, већ спрам мртвих, тражити везе са традицијом, што је легитимно, али боли и иритира његова искључивост, нарочито парадокс где се њега посматра као иноватора. Не више изворна намера са којом је порука послата, већ онај други, крај на којем је порука примљена, што свакако омогућава многострукост тумачења, мада остаје нејасно зашто је нужност да ауторова реч буде пресудна? „Хтео си да кажеш то и то? Добро, ја сам разумео овако и овако. Не, то не значи да си лош писац, значи да моје читалачко и животно искуство омогућава овакво и овакво читање и разумевање, а ти ако си хтео да те дословно овако схватим, стави онда фусноте уз сваки стих и извор, па смо мирни. Јакако!“ Ако је Аутор цепидлака и умишљеник, онда је проблем у њему. Међутим, Барт ставља на пиједестал Читаоца, што може, ипак, бити проблематично. Формира ли се Читалац само читањем Писања, као да се ради о немом тексту, или читањем Писања Аутора?
Колико смо и сами школовани у маниру патетичног императива подвлачења ироније у животу и делу највећих писаца наших – беспомоћног лекара Змаја, утопљене душе Disa и тому сличних – и има ли у томе, управо, толико лошег? Неразликовање лирског субјекта од Аутора није разлог да се укине потреба за постојањем личности потоњег, већ пре да се скрене пажња том истом Читаоцу да схвати да живот није нужно повод за писање.(3) Нисам убеђења да је Критичар тај који је тумачењем Аутора наметнуо императив познавања биографије Читаоцу, сматрам да је то потреба коју је Критичар и сам увидео. Вратимо се, у то име, самом проблему не писања, него читања. Зашто читамо?(4)
Не зна ли свако од нас који смо студирали књижевност – а и независно од тога – бар једну особу која је на првим предавањима рекла једну од две ствари: „Уписао/ла сам књижевност јер волим да читам“ или „Уписао/ла сам књижевност јер желим да постанем писац“. За другог нам је јасно, али за првог се морамо запитати зашто воли да чита, ако то већма делује непрактично у данашњици, што са једне стране вичу корпорацијски пацови, а са друге културолошке јеремије? Можда у жељи да духовно расте, можда зато што је внутрикрет(5) који радије обичава да са литарским шољама кафе седи прекрштених ногу у фотељи у пиџами и чита изнова сентиментализам двадесетог столећа?(6) Треба ли се чудити људима који спољашњи свет упознају преко књижевности? У најмању руку, треба их чувати, они су доказ душе човечанства.
Читање је потреба. Нису ли заиста писци „инжињери душа“, само не по партијском задатку? Барт их је ослободио сваке одговорности и препустио Читаоце себи. Критичари су и сами, чини се, једва дочекали да крену адорновским путем рушења, а не грађења система, фрагментарности – линија мањег отпора, лично сматрам – и сходно томе се не треба чудити парадоксалности непостојања критике данас. Више него на почетку двадесетог века, у нас се појма нема како се тачно тумачи књижевност, и само подсвесни страх, чини ми се, да не испадну неважни недићевски тип самовољних закерала и стваралаца апсолутно интуитивних система вредности, спречава савремене „критичаре“ – али су „школовани Читаоци“ бољи назив, тачнији у сваком случају – да књижевност почну негирати. Ту нити епохе нема. Књижевност је плуралистичка по приступу обради материје која је неретко интересантна изузетно малом кругу људи, а још мањем разумљива – али херметичност има дозволу за постојање – па је самим тим и „критика“ само компилација која се прожима у једном снажном Читаоцу, који је спреман да своје Читање и артикулише, повезујући оне моменте у историји теорије књижевности или теорији историје књижевности који су му лично интересантни: мало штрпне од структурализма, мало ждракне језик којим је дело писано, и апсолутно импресионистички покушава да примети колика је уметничка вредност дела саображавајући га неретко са својим читалачким искуством. Види шта је исто, шта другачије, на кога се надовезује. Потврђује га на неки га начин негирајући. Што је Читалац-Критичар начитанији, то је вредније и само Писање – а Бог зна колика је вредност Аутора – и можемо констатовати да Елиот мирно почива у Сомерсету. Његов посао није био залудан. Самеравају се Живи по Мртвима.
Ту се поново очитава једна од грозних болести човечанства, а то је одређивање Сопства по негирању Другог. Као да Ја и Друго не могу и не смеју да постоје напоредо. Да ли је Читалац данас лишен обавезе да делу приђе са свих страна које је искуство прошлости донело? Михиз је покушао да примети како је Проклета авлија најбољи роман о Голом отоку, али је права магија дела откривена када му се пришло структуралистички. Да ли ће се о Андрићу сазнати нешто више? Искрено, одбијам да поверујем да постоји Аутор – велики Аутор – који не пише из истинске потребе да из себе пусти крик. Уметност је, између осталог, покушај рационализовања ирационалног – а некада ни покушај, већ просто констатовање да у људском бићу постоји унутрашња потреба да не буде строј или справа, да открије нешто Друго посредством свога Ја – и треба да је поздравимо је сваки пут када се појави.(7)
Није проблем Барта у томе што је – а што сам му лично замерао из, можда, стваралачке сујете, желећи да будем онај који шаље поруку, пре него што сам увидео да је вештина управо у конструисању поруке, у обуздавању порива за писањем и његовој артикулацији, у свести о вишезначности језика и замкама у које се може упасти у писању, и молим да се ово схвати не као говор освешћеног ега, већ говор свести какву желим да читам код других – детронизовао Аутора, већ што је Читаоцу дао одговорност каквој није дорастао. Исти човек говори о Аутору као капиталистичком производу(8), а не увиђа колико је већи проблем да се капитализму препусти Читалац?
Речено је: није важно која се порука жели послати, важно је како се пристигло чита. Није важно шта онај који шаље тим слањем жели, већ је важно шта прималац у томе проналази.
И ту бих се вратио на сам почетак овог текста. Сматрам да имам право да судим о књизи коју нисам прочитао, али не на основу Писања, већ на основу њених Читалаца. И то не из пркоса неком несрећном Французу који је проучавао рекламе за детерџент да би га згазио комби који је носио веш са хемијског чишћења. (Упс!)
Постоји издавачка политика, или поетика. На основу истраживања – што се тиче корпорацијских издавача, оних дивних који малтретирају своје запослене за застрашујуће малу количину платежне моћи, притом им не обезбеђујући боравак у бањи ради душевног растерећења – или неког унутрашњег пркоса или идеолошког убеђења, издавачи одлучују шта ће издавати. Сваштари без економског предубеђења данас су реткост. Објаснио бих на примеру поезије.
У великим корпорацијским књижарама, поезија која је објављивана је „класичног“ типа, за оне који не знају да поезија постоји и после 1914: романтичари и модернисти у „лепим“ издањима, нешареним корицама, тако да изгледају узвишено. Верујем да је избор на њима не само због неваспитања Читалаца, већ можда и због (не)плаћања ауторских права.(9)
У оним књижарама које су више „lounge“ типа, где само што не почну да изнајмљују пиџаме својим муштеријама, налази се поезија савремена, она благо херметична за несхваћене душе, савремена у својој интелектуалистичкој удаљености од просечног човека, која више храни его него што васпитава емоције или душу.(10)
У књижарама уџбеничког типа – дакле, које се пре оријентишу на издавање учила, лектира и сличног – налеће се више на прво, но на друго. Само изглед књига више подсећа на обавезу, него на престиж. Ове су, мислим, мање посећене.
У антикварницама, иде се на срећу. Њих данас све чешће отварају и одржавају ентузијасти, они који верују у моћ књиге, а не профил Читаоца. Они верују у поруку, за свакога су отворени, па је и садржај такав. Поред Боре Радовића може стајати Иван Минати, поред њих Љермонтов, Раде Томић, Јаневски, Антологија монголске социјалистичке поезије и данас свима непотребни Радован Зоговић.
Делује ми да је преча потреба да књига буде продата, него да буде објављена.(11) То захтева масовну производњу, подилажење укусу и потребама Читалаца, деидеологизацију. Притом, дивно је то како су мртви само они аутори који су пристали да буду мртви. „Популарни“ психолози, мемоарци, аутобиографи најразличитијих врста не познају Барта, па им и не смета његова дивна теорија која је антитеза са недочеканим сједињењем. Није лепота у томе да се не жели чути шта се хтело рећи, лепота се може огледати у правилном разумевању и адекватном реаговању на поруку, или пак у апсолутном неразумевању. Нису ли зато драги они песници који су били „испред свог времена“?
Текст, теоретски гледано, може да буде само ткиво цитата, како каже Барт.(12) Али у пракси он је носилац емотивног и интелектуалног набоја, он има могућност да промени Читаоца. Барт, делује ми, овај однос посматра сувише једнострано. Као да је Читалац тај који даје значење тексту, тј. Писању, остављајући мало могућности да Писање делује на Читаоца.
Што стварност оповргава.
И стога, не кажем да је сасвим у реду, али постоји унутрашњи порив у човеку да књигу не прочита ако му је препоручи особа која не уме да артикулише своје искуство читања књиге. Или када види корице. Шарене књиге, са „кључним речима“ преточеним у слике на корицама, да се „нацрта“ о чему се ради, путем симбола, да се свако иницијално пронађе. Цитачићи „Књига године!“ ми напросто буде жељу да се инатим. Лица људи која носе књигу, пролазници у возилима ГСП-а који са мени несхватљивим поносом говоре о томе да су за три дана прочитали чак половину књиге од стотину страна (а у питању је сенти-ментол бомбоница!), питања постављена запосленима у књижари, куповина књига у „три пари сто динари“ акцијама, магнети и обележивачи не више за страну, него и за ред где се стане, све то мени као опсесивном Читаоцу смета, иритира ме, провоцира, ствара осећај мучнине када се нађем у књижари. И ја тада сматрам да имам право да желим да одбијем да се нађем у маси! И да имам право да књигу негирам на основу издавача, корица, оних који ми је препоруче, на основу фацијалне експресије оних који је купују или читају на плажи, тих микроскопских тренутака на основу којих очитавам да се неко осећа унапређеним у било ком погледу – емотивном, интелектуалном, читалачком – читајући Јелену Бачић Алимпић, а вероватно не знајући за постојање Хакслија, ди Гара, Деспотова. И томе слично.
Дивно је што сам ја изградио концепт себе као Читаоца који у својој баријери живи удаљен од других Читалаца, који има одређено образовање и који уме да артикулише – или бар безобразно верује да уме, стално се ограђујући од исто тако саркастичних Читалаца оваквим апозицијама и ми-фа-сол-сол фуснотама – своје Читање.
И шта је тиме учињено? Другог нећу уверити да сам у праву ако најпре нешто не прочитам и не дам своје мишљење о томе. Ако већ сматрам да сам супериоран у односу на њега. Али одлучим да такво нешто не прочитам, да не напишем, макар, текст о томе. Сматрам да то није вредно пажње.
Али систем вредности се не изграђује на пасивно-агресивном прећуткивању онога што сматрам да може да ми се не свиђа на основу импулсивне реакције и уздизању онога што ми се као Читаоцу допада или о чему добијем да пишем. На политичкој коректности. Боље – Читалачкој коректности. Ако већ не могу да похвалим, онда нећу ни да критикујем. Шта ми то треба? Скидам одговорност и перем руке сапуном марке „Пилат“. Постоји. Неко саркастичан на томе зарађује.
Ако Аутор и одлучи да ћути, потресен онаквим ставовима Бартовим, на Читаоцу је да прича. Ако се не жели чути шта је Аутор желео рећи – или бар његова скрипторска непособност оставља простора вишесмислености – онда се мора чути оно што се чује, што одјекује. Порука не сме да престане у Читаоцу, он није крај као што није ни Аутор, а одговорност за образовање супериорних Читалаца, на Читаоцу је. Друштво не постоји у теорији, оно постоји у пракси, а људи примају свакодневно Поруке, које могу, али и не морају бити способни да протумаче. На онима је који знају, умеју да тумаче одговорност да ту способност примене. Али не селективно, не напамет и не инстинктивно. Морају развити свест о одговорности и предусловима потребним за тумачење, за Читање, а ако је већ имају – да поруке до којих су дошли пренесу другима и да подигну свој глас како ЗА тако и за ПРОТИВ.
Ако Читалац ћути, он је ништа мање пасивни реципијент, независно од тога којем типу Писања његово биће погодује. И исто је одговоран за крах свих вредности онај који не зна, који је остао образован или васпитан тако да ужива у сенти-ментол љубићима, као и онај који је тај ниво одавно превазишао и сматра да други треба да га достигну, без његове помоћи.
Са таквом памећу, са одељивањем једних од других, потпомаже се и наговештава и Смрт Читаоца.
Читање доноси одговорност, таман утолико ако представља и свесно или несвесно бежање од ње.
Растко Лончар
Текст преузет са: https://kovacikulture.rs/index.php/2023/01/12/godisnjica-smrti-autora/
_________________
[1] Рачунам да ово ипак није логичка грешка, с обзиром на то да у исту раван стављам и „мене“ као аутора овог текста, и „писање“ које настаје смрћу аутора сваког текста. Не знам да ли сам у праву?
[2] С тим у вези је нарочито интересантно сетити се полемика М. М. Милошевића с почетка двадесетих година, у нас, који даје чак и физички опис оних које критикује. Једном је правилно приметио да је аутор ћосав.
[3] И, притом, да се дода: лош живот није нужно гарант велике поезије. Ако је емоција, коју животне околности проузрокују, потребна за стваралаштво, онда је и артикулација исто толико важан чинилац. Уметност је велика не онда када негира једно од два, већ када их мири. Општепознато, човек би се надао, али је застрашујуће колико се човека мора подсећати, уопштено. Пажња му је страшно расута.
[4] Притом, суздржаћу се од патетичног констатовања како је ова цивилизација нужно кренула у пропаст, да „млади не читају“ и остале глупости. Зна се ко констатује. Беспомоћни. Анемични духом. Они који сматрају да је примећивање проблема или адекватно његовом решавању, или потпуној легитимизацији пребацивања одговорности за решавање уоченог на некога другог. Било би дивно када би се интелектуалац споменуо да са количином знања експоненцијално расте и количина одговорности, а не да се смањује. Неће цивилизација пропасти због незнања, већ због пасивности оних који своју одговорност не препознају. Неће пропасти због оних који су заглупљени ријалити културама и осталим топосима савременог друштва, већ због оних који се утркују у сарказму ко ће пре и ко ће боље, духовитије констатовати како трулеж смрди. Ако и идемо у своју пропаст, онда то није због оних који верују у погрешне ствари, већ због оних који не верују ни у шта, сакривени иза свог саркастичног штита у простору удобности која је условљена потискивањем анксиозности коју изазива она категорија која је гарант опстанка човечанства – савест.
[5] Интроверт.
[6] Притом се нити једнима нити другима не жели ништа да спочита.
[7] Писање Читања је до бола напорно за Читање.
[8] А да ли да будем безобразан и да констатујем да је онај који је објавио смрт аутора писао аутобиографију?
[9] Увек ћу се вратити парадоксу – зашто се они који објављују смрт Аутора не одрекну Ауторских права ако су се већ обавеза одрекли?
[10] Овде ћу замолити да се не мисли како прибегавам оној богдановско–пандуровићевској максими да поезија мора имати рафиниране емоције и да такве мора и да васпитава. Наша је највећа поезија изашла из кафане, из додира са нашим светом, а не француским салонима и лондонским чајанкама.
[11] Нека ми не замере они за које је ово топла вода, и не пишем због њих. Њих волим ако посматрају мој текст или неке његове закључке као пуко констатовање.
[12] Решење овога би могли безобразни да реше стварањем нових речи. Теоретски гледано.