Ноћ. Хладна јесења ноћ која је секла сваким уздисајем. На поду је поломљена чаша за вино, а оно ње црна локва. На балкону налази се сто, а на њему бележница чији се листови сами окрећу. Они су празни, бели. Мртви су као и власник исте, изнутра. Он стоји уз саму камену ограду терасе. У питању је старији човек у дугачком црном капуту. Писац. Гледа у небо, тражи инспирацију од звезда. Стоји док му ветар хаотично помера крајеве капута. Инспирације није било. Барем не када је писац то очекивао. Уплашен од својих бедема који су га делили од идеја, није могао да пронађе друго решење него да скочи. Дуго ништа није написао. Многи људи су чекали његов обећани роман. Кроз мисли су му пролазиле књижевне вечери, аутограми које је делио, насмејана лица и коментари на његова дела, све оно чега више нема. Чекало се на његов повратак. Књижевна сцена га је чекала, поново. Имао је рок до сутра да напише причу за часопис „Тама”. То је требало поново да му створи пут ка људима који би га окренуо од заборава истих. Одустаје, осећа. Жели да брже дође до заборава. Жели да умре јер га је писање једино и држало живим. Повукао је дим црвеног „марлбороа”, мислећи да му је последњи. Када му је дим додирнуо алвеоле које су га заболеле, са стола на под је пала оловка. Звук је привукао писцу пажњу, те се он окрену. Да ли га је оловка спречила да скочи? Писац је отишао до стола како би је подигао и вратио. Нешто га је терало да поново покуша. Сео је за столом гледајући бележницу. Узео је другу чашу и напуни је црним вином. Покушаћу још једном... Само још једном! Руком је зауставио немирне листове бележнице и узе један гутљај. Када је спустио чашу, ухвати дрхтавим прстима оловку, чији врх спусти на хартију. Први покрет прекинуо је неочекивани гост на балкону. Појавила се девојка дуге косе одевена у широкој белој хаљини. Бела свила, која је играла на ветру, истицала је сваку облину њеног сексепилног тела. Снажни листови водили су до голих табана који су се кретали по хладној каменој плочи. Прилазила је писцу. Он је био опијен њеним лицем које је осветљавала месечина. Црте њеног лица биле су у савршеном положају, а писац је био сигуран да их не би заборавио. Ова девојка је њему потпуно непозната. Збуњено, погледом је отпрати до суседне столице. Девојка је села и прекрстила ноге. Узела је једну цигарету из његове пакле. Упали је, а затим облак дима испусти међу својим пуним уснама. Владала је тишина. Ветра више није било. Писац као да је био залеђен у времену. Чак је осећао и страх. Срце му је ужурбано лупало, осећао је свако нагло струјање крви кроз вене и артерије. Ко је ова девојка?! Шта ког ђавола ради на мом балкону? И одакле овај осећај код мене? Зашто ми срце овако лупа? Он је покушао да и девојци преко пута њега постави иста питања, али није могао да помера своје усне из неког разлога. Када их је и мало отворио, није могао ни реч да каже. Она је само седела. Вукла је дим за димом, гледајући у даљину ноћи. Кожа јој је била бледа, као да је и сама сишла из јата звезда које је посматрала. Писац је и даље гледао нетремице у њу. Ко је она? Зашто се појавила ове ноћи када ми није ни до чега?! Онда је и он запалио цигарету. Из њему непознатог разлога, није желео да јој поставља питања иако су му се усне опустиле. Девојка је узела његову чашу и отпила гутљај. Он више није обраћао пажњу на то шта је радила. Пушио је загледан у даљину. Сада је она њега посматрала. Након пар дима, писац се нагну над бележницом и поче да пише. Реч по реч, а касније све брже и агресивније. Опијен идејом, све је мање обраћао пажњу на непознатог госта. Правио је паузе само да би узео још вина или дима. Само је на тим паузама гледао девојку. Нешто му је било чудно код ње, али окривио је вино за то. Сваки наредни пут када би је погледао, њена кожа би била све више бледа, као и њена хаљина. Пишући, коначно се осећао живим. Након скоро годину дана. Писца су окруживале идеје, умом су харале нове мисли. Више није примећивао ни ноћ, ни хладноћу, а ни девојку. Негде око 3.52 ујутру, писац је записао последњу реч своје приче, а после ње је сасвим агресивно ставио тачку. Поломио је врх оловке. Када је подигао главу, девојке више није било. Склопио је бележницу и, тетурајући се, вратио се до ограде балкона. Само је дисао дубоко и дуго плакао. Јутро.
Јован Ђорђевић
Comments