Реч драма долази нам из Античке Грчке, а у себи носи значење појма радња. Она се одвија непосредно пред гледаоцима, где су они само још једни од актера, чији доживљаваји драмских јунака чине огледало за стварање њихових судбина и живота.
Наша малена пријатељица рођена је из хорских песама, које су извођене за време различитих религиозних обреда, а бивали су посвећени богу вина – Дионису. Овакав вид извођења сматран је једном од грана хорске лирике, која није имала радњу ни дијалошку форму. Обреде су чинили: хорске песме, игре и приче о Дионисовом страдању. Чланови хора били су мушкарци у костимима трагоса, јараца, а из назива њихових костима развило се и име за једну драмску врсту – трагедију. Песме су се смењивале од веселих до оних најтужнијих, а хором је руководио хоровођа. Нешто касније је познати грчки песник, Теспис према хору поставио једног глумца, који је започињао разговор. Захваљујући њему створен је дијалог, а он је постао отац једне дивне књижевне врсте – драме! Како је драма одрастала, било јој је потребно и прикладно место за живот, па су тако оформљена позоришта на отвореном, а глумци, који су испрва били само мушкарци, морали су носити маске ради боље акустике. Она је била и остала књижевност проблема, као и свих унутрашњих и спољашњих сукоба које муче једног човека.
Убрзо је почела да говори, а њен језик био је веома специфичан. У тексту се смењује разговор одређеног броја људи у којем је важно не само шта се каже, већ и на који начин је изговорено. Основни облик изражавања – драмски дијалог, има функцију карактеризације говорника и саговорника. Њиме се ствара, карактерише лик, његови саговорници или неки трећи јунак који није на сцени. Он подстиче заплет, а језик, стил и тон којим ће дијалог бити изведен звиси од владајуће конвенције тога времена и везен је за сами жанр. Позоришни текст сачињен је из два фикционално различита, али нераздвојна дела, већ поменутог дијалога и дидаскалија. Дидаскалије, односно ремарке, предтављају кратка објашњења која стоје у заградама, а упућена су позоришним глумцима, али и читаоцима драме. У њима се описује амбијент, атмосфера, визуелни и акустични аспекти драмске радње или пак глумачке игре. Њено изражајно средство није само језик, већ и сви они невербална изрази који стоје на располагању уметности глумца у различитим медијима. Глас је збир звукова људских органа на сцени којим се преноси одређени исказ. Ритам представља правилно и наизменично смењивање наглашених, односно ненаглашених делова представе. Сам дијалог између глумаца може се дочарати и гестом, мимиком или кретањем на сцени чији је циљ приближавања глумачке радње. Ни драмском монологу није дато ништа мање простора. Њиме се јунак обраћа самом себи или публици, а заправо представља облик напрегнутог дијалога у коме су реплике саговорника изостављене. Монолог може бити епски, односно, онај којим се нешто приповеда, може изражавати осећања јунака – лирски, или рефлексивни. Онај монолог који није упућен другима, већ представља говор за себе назива се солилоквиј, док говор у страну или апар представља упадицу, коју лица на сцени казују публици, прекидљајући тако радњу. Јавља се у виду сонга, песме или као сценски шапат.
Већ у првим годинама свога живота, драма је добила интересовање многих познатих писаца и филозофа тога доба, те јој је и Аристотел, исто тако, у свом спису О песничкој уметности посветио неколико поглавља. Њену сестру – трагедију, дефинисао је као подражавање озбиљне и завршене радње, чији је циљ прочишћење изазвано страхом, а сажаљење изазива онај ко незаслужено пати, онај ко је сличан нама самима. Изазивање сажаљења и страха обухваћено је појмом катарза. У првим поглављима Поетике, он говори о самом њеном развоју из дитирамба преко сатирских песама, док се од шестог поглавља усмерава ка детаљнијој анализи, делећи је на квантативне и квалитативне делове, којима је дао више значаја. Основа трагедије за њега јесте радња, те тако он тврди како је без ње не би ни било, док без карактера би. Аристотел сматра да ликови драме треба да буду племенити и верни јунаци. До преокрета из среће у несрећу долази онда када карактери почини несвесну грешку, а одговорност која се касније јавља назива се трагичном кривицом. Најмње саставни део за њега јесте музичка композиција, а најмање уметнички јесте сценски апарат. Поред већ наведених термина, квалитативне делове чине и говор, дикција, као и мисли, док пролог, еписодија, ексода и хорска песма чине њене квантативне делове. У седмом поглављу чувени грчки филозоф говори о завршености трагичне радње, истичући да њени делови морају бити повезани у такву целину која би изгубила смисао ако би јој се неки део одузео. Радња се не сме завршавати нагло, прича не сме превазилазити већ утврђене границе, а хор мора бити део целине.
Како је сазревала, начинила је од себе једну прекрасну композицију, коју данас називамо етапама драмске радње. Експозиција представља увод у драмску радњу, заплет је догађај који постаје узрок радње која следи. Кулминација представља сам врхунац заплета, док перипетија представља преокрет. Расплет је последња етапа драмске радње. Некада, након расплета у драми следи епилог. Чинови у драми обично прате етапе драмске радње. Од других књижевних жанрова разликује се по томе што се не завршава текстом, већ захтева реализацију у глумачком извођењу на позоришној сцени, радију или филму. У структури драме пресудна је и њена намена: да ли аутор пише за позориште, радио или за телевизију. Аутор који пише за позориште мора имати на уму и величину позоришта, као и облик за који пише. Ту су и други фактори попут организације времена и простора, конципирање ликова, презентације фабуларних збивања, који утичу на стварање драме. После аутора, који је творац, креатор дела, улогу у извођењу драме има њен редитељ. Редитељ је лице које води главне стручне креативне послове у припреми и реализацији позоришних, филмских и телевизијских пројеката, дајући им лични, ауторски и естетски печат. Глумац је уметник на чијем се раду базира егзистенција сваког драмског извођења. Приликом стварања одређених ликова, глумац се служи собом и својим телом као изражајним средством. У дочаравању представе публици, важну улогу има и костимограф. Костимограф је стручно лице у позоришту које даје решење костима за представу у виду скица. Након прихватања скица, у самој изради костима, костимограф сарађује са кројачем. Костим је стилизована гардероба за глумце. Има улогу осликавања карактера лика, сталешког положаја, епохе у којој се дело дешава, жанра и стила представе. Сцена је посебно издвојен и опремљен простор на којем се изводи представа, а сценариста је писац сценарија, текста на основу кога се изводи ова уметост. Кореограф је музичко сценски уметник који се у позоришту бави креирањем играчких аранжмана за позоришну представу. Након саме реализације на сцени, драма долази до публике, јавности и света. Публику чине гледаоци представе.
Било би погрешно када бисмо њихову улогу узели као пасивну. Функција гледаоца заправо јесте функција примаоца поруке коју нам позориште пружа, а може се објаснити на примеру сломљеног огледала. Сваки делић огледала заправо представља једног гледаоца. Поруке које долазе до нас, рефлектују се и одбијају о површину огледала, враћајући тако различите повратне информације. Публика је на овај начин само још један актер у представи, који има за циљ интерпретацију овог уметничког дела и примање многобројних информација, а затим и њихово складно састављање у целину. Својом активношћу, која захтева толико психичког и интелектуалног улагања, а затим и тумачењем, она одређује даљи ток представе. Тако произилази незаменљивост позоришта и његовог опстајања у различитим друштвеним заједницама. Рецепцију представе одликује потреба да се под налетом знакова држимо одређених структура, функционисање позоришта не само као поруке већ као израза подстицаја и перцепција свеукупности позоришних знакова.
Позориште је парадоксална уметност, а иза његових кулиса крије се један потпуно други свет. Тај свет датира већ вековима, живи на белинама страница књига и у нама самима. Позорница је можда ипак само место на којем се све драме овог света тек понекад појаве, онда када изаберу да прошетају из нашег срца. Онда, када им кутак наше душе буде мали. Можда са нама и у нама, ћутке живе све драме овог света, те тако несмотрено наши животи олако заличе на трагедију, заборављајући да смо сопствени редитељи само ми. Ми, који пливамо вечито изгубљени на маргинама трагично-комичне реалности ка границама бескрајног.
Александра Вукић
コメント