„Кад год ми читамо историје неких великих и блажених лица, који нам се чисто чине да ни за што друго нису на ови свет послати били, родили се и поживили, разве на велико добро, сладост, радост и благодејаније свога времена људи, ако су они и на хиљаде година пре нас живили, и ми их не познајемо разве само по имену... они су нами мили и драги баш као да смо ми у њихово време живили и као да су нами сва она добра учинили… Ми чувствујемо радост помињући имена њихова; услаждавамо се и не можемо се наситити гледајући изображенија њихова; чини нам се као да су до јуче на земљи били и жао нам је што нису и данас међу нами.” (Доситеј, Живот и прикљученија)
Један од поменутих лица сигурно је руски реалиста, творац психолошког романа, један од оних највећих писаца свих времена, „сликар” друштва и „приказивач дубине људске душе” како и сам наводи Фјодор Михаилович Достојевски.
Да ли ћемо утицај који је остављао и вршио, а који и данас оставља, приписати савршеном положају звезда тог једанаестог новембра пре тачно две стотине година или вештини стварања уметничког света и ликова, у којима се сваки човек бар једном пронашао, није важно. Шта год то било, приметно је и представља предмет истраживања, тумачења и дивљења.
Сигмунд Фројд есејем „Достојевски и оцеубиство” даје своје виђење његове „богате личности” повезујући биографију и психоанализирајући романескне ликове, те разликује „фасаду – писца, неуротичара, етичара и грешника”. Фасцинирани Вилијам Фокнер, посебно „Карамазовима” усађује одређена схватања и базира симболе расположења и услова живота америчког југа о којима пише. Роберт Хамблин закључује да су обојица била заинтересована за проучавање кризе личности, која се нашла у условима друштвене кризе. Ниче тврди да га нико, поред Стендала, није толико изненадио и пружио му задовољства. Снимљено је четрдесетак филмова и серија по његовим делима, чак двадесет пет филмова о „Злочину и казни”. Под утиском су били и српски интелектуалци попут Исидоре Секулић, Јустина Поповића и Николе Милошевића опчињени Фјодоровим стваралаштвом и тиме му посветили више есеја и студија. Орхан Памук је признао да су му „Браћа Карамазови” потпуно изменили живот и да је осетио да Достојевски разговара са њим и открива му нешто што нико не зна о људима и животу.
И заиста, у који год роман или приповетку заронимо, овај великан нас баца у разне дубине слојевитог језгра, душевних стања ликова, осуда руског друштва 19. века, намеће питања морала, вере и љубави, открива нова осећања и саосећања и оставља простор за размишљање данима. Тако „Записи из подземља” доносе неколико егзистенцијалних криза, али и приземност; „Одабрана писма” питање да ли је Достојевски једини „пријатељ” који нас потпуно разуме јадајући се док пребира доживљаје, а „Понижени и увређени” терају да се запитамо до које границе је у реду не прелазити, али и прелазити преко поноса.
Познате асоцијације попут „епилептичар”, „коцкар” и „изгнанство у Сибиру”, поред узбудљивог и тешког живота, такође су утицале на стваралаштво у изградњи светова многих дела. Прву жену, Марију Дмитрејевну Исајеву, лепу и мршаву, веселу плавушу, образовану и знатижељну, баш онакву како је замишљо да жена треба да буде – смерна и богата духовне лепоте – упознао је док је био у изгнанству, удату, која је једино живела за свог сина. Под утиском заљубљености у њу пише „Беле ноћи” и „Јаднике”. Након што је остала без мужа и другом граду, шаље јој сав новац и нуди брак у ком су живели попут брата и сестре или мајке и сина. Били су заједно све до њене смрти иако је он имао авантуре са двадесетједногодишњом глумицом Аполинаријом Сусоловом три године. Она је послужила за стварње многих женских ликова попут Дуње из „Злочина и казне”, Полине из „Коцкара”, а авантуре с њом је искористио за сиже „Идиота” и „Коцкара”.
Већину романа писао је брзо, непрестано испијајући чај читаве ноћи због временских рокова, које је често продужавао, и дугова стечених од порока – посећивање јавних кућа у младости и зависност од рулета. Роман „Коцкар”, у ком је велика мера личног искуства, иронично – написао је, како би добио новац за измирење поменутих дугова створених коцком и зајмовима, за само двадесет један дан, уз помоћ своје друге жене Ане Сниткине, младе стенографкиње.
Ану је упознао након трагичне 1864. године када му брат и прва супруга умиру. Био је двадесет четири године старији од ње, утицао је на њено правилно изграђивање погледа на свет и изграђивање личности дајући јој одређене књиге да чита и бранивши јој оне „недовољно добре”. Утицала је и она на њега пружајући благотворни ефекат и срећу; решио се зависности од рулета, а она је преузела бригу о финансијама. На крају су имали двоје деце – Љубов (Љубав) и Фјодора, након смрти прве ћерке Софије и сина Алексеја. О њиховој међусобној верности сведоче његове последње речи: „Волео сам те и никада те нисам изневерио, чак ни у мислима”, као и то што се она није преудала након његове смрти иако је још била млада са својих тридесет пет година. Многи су туговали, а Толстој је у свом дневнику забележио: „Сада сам ја изгубио некакав морални ослонац, најпре сам се збунио, а затим сам схватио колико ми је драг био Достојевски и плакао сам, и сада плачем”.
Овако виђеним „моралним ослонцем” од стране безброј људи већ два века, а ко зна колико ће их тек бити захваљујући његовој бесконачности, Достојевски је градитељ стубова модерног друштва.
Ања Лазаревић