***
Убио сам дечака.
***
Једина реч која је остала у мом речнику била је Кома. Моја најдража, прелепа, прегорела Кома, Комовица. Створио сам се на главном тргу града у којем сам некада одрастао. Тетурао сам се и где год да сам погледао изгледало је као да идем право. Један смер. Једносмерна улица. Чак се сећам и неког малог дечака који ме је пратио. Није знао да прича. Имао је ушврљану лопту, није се играо. Упорно је давао мени, али ја ни да чујем. Скоро сам сто посто сигуран да сам га полио оним пићем што сам имао у руци. Сећам се његових крвавих очију. Али није то била моја Кома. Онда то никада не бих урадио.
Стигао сам до цркве у центру и решио да будем културан, само сам мало присео да се дозовем памети и оставим вишак течности у канти за ђубре. Оно ми дерле скрати пола живота кад искочи из жбуња. Мислим да сам га мало више механички, рефлексно, шљепио по сред фаце. Устао сам и наставио свој пут, надао сам се без овог досадног створа, али он ме је вукао за ногавицу. Киптео ми је бес. Нисам желео да ме омета, само сам хтео да одем, где сам оно беше, пошао. Тад сам стао.
Мали је био симпатичан, иако ми је био преко главе. Он је бар знао где иде, и водио ме тамо. Није нешто много причао, али ми се свидео његов поглед. Имао је онај дечији жар у очима, веру у живот, снагу за будућност, буквално ону искрицу у оку коју сам ја имао само када сам пијан, и то у последњих двадесет година.
Опет је од негде извукао ону сакату, ушврљану, ружну лопту и показивао ми. Није он крив, само је желео да ми покаже цртеже на лопти, али ја ни лопту нисам баш могао добро да видим.
Решио сам, нећу да псујем, али јебеш ми матер, ала је овај пут прав.
Мали ме изгледа води на гробље. Срећа па сам пијан.
Мали је изгледа луд. Стојимо испред капеле на сред гробља, а уопште ми није јасно како смо до овде дошли. Питао ме да му чувам неку тајну. Пристао сам. Почео је да се пење на неке старе старцате дрвене мердевине, а ја сам решио да збришем. Рефлекси су ми били успорени, а не знам шта ме је терало да га гледам док се пење. За секунд и по мали скочи доле, а испред мене се појави прави правцати крвави војник. Јеботе, морам да се отрезним.
Ноншалантно сам питао ко је човек испред мене. Мали ми дрско одговори: „То је твој отац”. Покушао сам веома мирним тоном да му кажем да не сере, јер то није мој отац, чак ни ово презиме на униформи није моје, али мали као из топа: „Јесте твој отац. Кад је био у рату, погинуо му је друг, па су му дали његову униформу јер је била читавија”. Ништа ми није било јасно, али мали настави са својом представом и рече: „Ти не знаш да сваки пут кад ти део душе умре, парче по парче иде на небо, у свом изворном облику, у оном тренутку у ком умире. Тако сам га и скинуо са неба. Одакле мислиш да је другде могао да дође?”
Претерао је мали, већ сам се окренуо да пођем, ма где год. Викао је да сачекам, да ће сад да ми донесе моје парчиће. Док сам се окренуо око мене је стајало бар двадесет духова, или парчића, како год се то називало. Неколицину сам и препознао, као и из ког су времена, а за остале сам се једва сећао да постоје. Једва и личили на мене. Већина је била врло млада.
Првог сам препознао по оделу. Дан сахране мог оца. Иако се не сећам баш тог дана, брзо сам схватио јер је у руци је имао крст са очевим именом и презименом. То ми је разјаснило ствари. Овај други поред њега је кад сам после изложбе својих ликовних радова запалио галерију и остао дужан гомилу пара људима који су то моје срање куповали. У истој одевној комбинацији сам видео још једног, јер ме је тог истога дана оставила моја трудна девојка. Рекла је да није могла више да ме трпи и да треба да се лечим од алкохолизма и којекаквих дрога које сам у то време узимао. Следећи је био онај који је стајао пред вратима да види свог тек рођеног сина, али му то није било дозвољено. Имао је лисице на рукама. Одвела га је полиција.
Онај са којима сам могао да се саосећам је последњи ког сам видео. Био је пијан. Није могао да ствара, да слика, као оног дана кад се свом силином људских емоција бацао и мазао своје тело по платну, кад је уложио целу душу, као да је повукао на коцку, оног који више није имао шта да осећа, шта да каже, ни себи, ни било коме.
Али он није био толико старији од мене. Чак је исто и обучен.
Последњи који ме сачекао кад сам се окренуо да заплачем је онај на градском тргу са флашом пића у левој и револвером у десној руци. Мали је почео да виче: „Кукавице, чак ме ни не препознајеш, али мораш да одлучиш. Ја сам онај кад си се први пут осетио као свој. Ја сам онај који се осећао вредно и поносно, онај који је веровао, онај важан који иде учитељу да однесе исцртану лопту на поклон. Одлучи, или ћеш да живиш, или ме убиј”
Узео сам револвер за секунду и по и убио сам га.
***
Убио сам се.
***
Кома, али не она моја.
Мртав сам.
Тамара Никодијевић
Comments