I
Мислили су да је срећа оно што виде, а видели су бол. Говорили су „да ми је бити као ти све би било лакше”, онда кад нисам могла поднети оно што је у мени и оно што јесам. Сматрали су своје проблеме већим од било чијих док сам с ивице гледала дно провалије. Имала сам решење за све, али не и за лични кошмар. Говорила сам да ће проћи и онда кад у то нисам веровала. Себи сам била непремостива препрека. Смејала сам се кад треба и плакала кад не треба. Ту бол нико никад није нити ће осетити, била сам сигурна. Утеха ми је била несрећа.. Видели су сузе и кад нису чули плач. Говорили су да не смем тако и кад нису знали шта. Видели су огледало али не и свој одраз. Мислили су да пропадам.. и ја сам мислила исто. Мислили су да ћу одустати. Нисам одустала. Муслила сам да сам променила себе, а променила сам само перспективу. Опет, говорили су да ми је лако, а било је теже него икада. Видели су мрак, нису осећали бол. Видела сам светло, осећала сам радост. Осетила сам живот, видела сам себе. Додирнула сам срећу, свет је био мој. Заборавила сам на бол, али бол није заборавио на мене. Склопила сам очи желећи да их више не отварам. Отворила сам очи и схватила... Само сам мислила да ћу одустати, нисам одустала.
II
И док на крају дана aнализираш где грешиш, Или због чега сваки покушај временом задобије мирис трулежи, Док тумараш испреплетаним ходницима у свом имагинаријуму, Можда не схваташ да заборављаш за чим трагаш. А док се покушаваш отргнути реалности, И док јуриш оно недостижно, Заборављаш да једном за тебе није постојало недостижно. И шта се то преломило, шта ти је вратило та проклета ограничења? Опет ти их други намећу? Зашто побогу? Само се сети, Оног времена кад је све било могуће, Макар то био дан или два... Знај да су ограничења стање ума, И да ако не знаш да постоје неће их ни бити, А шта ће их овај пут привремено избрисати из сећања, питаш се... Можда исто што и пре, Можда ти. И смејање без суза је могуће, И плач без кривице, И сузе које не боле, И додир који лечи, И границе... Не постоје. То добро знаш, зашто онда поричеш? До кад ћеш носити окове без покушаја да их се решиш? Можда је лакше него што мислиш. Можда, ал за то треба скупити храброст, А и снагу, Да начиниш тај један покрет који ће их искидати, Ризиковање никад није било део тебе, Не преферираш ништа ван оквира. Да ли? Сети се. Само се сети. Aко јеси, шта чекаш? Ако ниси, шта очекујеш? Нико неће доћи. Нико од тебе неће начинити твој лични идеал. Можда песимистично, Можда реалистично али, Није суштина да подигнеш главу, Већ да мућнеш истом, И да не очајаваш за оним што је опет недостижно, Већ да се сетиш да је једном било достижно, И да кренеш, полако као тад, И учиниш свој ум бољим местом за живот.
Јована Денчић
Comments