Будиш се.
У левом углу паучина као струна виолине трепери,
На прозору се пахуље лепе, публика застарелих нота,
Од сна деле нас мраз и сплин,
Док се јорган и кревет тихо мазе пред нама.
Будиш се.
А ја те волим.
По поду просуте су наше слике из панораме,
Рамови на белим комодама играју нервозно,
Неки мирни мирис вређа нам очи поспане.
Будиш се.
Моја чежња на јастучници снива,
А испод ње твоја рука јој успаванку пева,
Харизматично рашчупана небо грлиш,
Својим очима у висине винеш све.
Ти се будиш.
Из зида светлост се лагано разлива,
Прави мешавину боја налик на дугу,
А твоје су усне као ћуп на њеном крају,
Склапам очи и тонем у сан.
Никола Лукић
Comments