Ако се човек постаје, а ја данас
Човек постах, шта то до јуче ја бејах?
Човек можда, само ми дела бејаше
Мања и не по мери овога света,
Људи других и по мојој, можда, мери.
Дела ме у очима других уздижу,
Речи красе, а ја опет у истој сам
Кожи, из ње никуда не могу, вала.
Куд бих и да могу? Ја немам куд. Ова
Кожа и ожиљци, све ране су моје.
Ожиљци ме пеку, ране боле, моле
Руке моје: Поштеди нас бола, рада!
Срце каже њима: Године су наше
У вама урезане рад’ успомена.
Усијана глава на промаји мишљу.
Кристина Голубовић
Comments