Бивање

Ако се човек постаје, а ја данас

Човек постах, шта то до јуче ја бејах?

Човек можда, само ми дела бејаше

Мања и не по мери овога света,

Људи других и по мојој, можда, мери.

Дела ме у очима других уздижу,

Речи красе, а ја опет у истој сам

Кожи, из ње никуда не могу, вала.

Куд бих и да могу? Ја немам куд. Ова

Кожа и ожиљци, све ране су моје.

Ожиљци ме пеку, ране боле, моле

Руке моје: Поштеди нас бола, рада!

Срце каже њима: Године су наше

У вама урезане рад’ успомена.

Усијана глава на промаји мишљу.

Liam Simpson, Unsplash

Кристина Голубовић