Недавно се на свим претраживачима појавио необичан датум исписан римским бројевима. Није било тешко схватити да је у питању 7. децембар 2580. године, односно три дана након креирања овог последњег записа на мом лаптопу. Све се драстично променило од тог суморног олујног јутра. Људска раса више нема право на поседовање властитог имена нити било који појединац може да влада другима. Сада смо сви једнаки, а све је ово казна за наша почињена недела. Верује се да је сам ђаво послао то биће, ту ужасну појаву која нас је подсетила да је смрт много блажа казна од живота на оваквом месту. Полиција је пронашла малу девојчицу; њена кожа, коса и очи су биле беље и од снега. Носила је поцепану црвену хаљину, која јој се савршено слагала уз ципеле. Седела је на обали, изгледало је да јој сунце и врео песак нису сметали. На изненађење полицајаца, добровољно је пошла са њима, након чега су је одвели у канцеларију тадашњег председника. Веома брзо су се њих двоје јако зближили толико да су постали нераздвојни. Он није имао децу нити је могао да их има, па је девојчицу гледао као сопствену ћерку. Где год би отишао, захтевао је да и она пође; шта год би радио, помагала му је. Истина, ово би био веома срећан крај, али се онда догодила ужасна ствар. На јавном представљању 7. децембра 2570. године, извршен је атентат на председника. Са велике удаљености га је снајперски метак погодио у чело. Његово беживотно тело се попут домине срушило на тло, а са њим и будућност читавог човечанства. Муње су ударале у грађевине, отровна киша је прекрила целу површину планете, ужасни пожари су покорили шуме, океан је дивљао полако се претварајући у крв. Сав тај ужас је трајао тачно шесто шездесет и шест дана, становништво је са седам милијарди спало на тринаест милиона, а она мала умиљата девојчица више никада није била пронађена. Ја сам, нажалост, један од преживелих. Свих ових година, покушавајући да је пронађем, болест је полако узимала део по део мог исцрпљеног тела. Чак и да се не догоди ништа за ова три дана, свестан сам да ми није остало још много. Чини се као да време све спорије пролази, свака секунда сада је као читава вечност. Овог тренутка, док седим за својим радним столом, примећујем како се сат на мом лаптопу зауставио на тачно три сата и тридесет три минута после поноћи. Осећам њено присуство, овде је негде, посматра ме и чека. Немам довољно храбрости да скренем поглед са екрана, ако то урадим, велика је шанса да јутро нећу да дочекам. Коначно, очи крећу да се затварају од умора.
48 сати:
Преспавао сам добар део поподнева. Све је поново било у реду, па сам одлучио да одем до обале и тамо проведем целу следећу ноћ. Нисам сигуран колико је времена прошло од како сам последњи пут угледао светлост дана. Призор који затичем ми леди крв у жилама. Цео град је срушен, улице су већ одавно напукле, а пут који води до обале је прекривен лешевима људи и животиња. Покидани семафори, поломљена возила, преврнути билборди чине атмосферу невероватно језивом. Ипак, нада још увек није умрла, покушавам да се убедим да овде нисам сам, да постоји још неко сакривен неколико метара под земљом и чека прави тренутак да изађе. Сваким кораком чујем пуцкетање костију беживотних тела по којима ходам. Приметио сам да све теже дишем, па сам извадио гас-маску из ранца, флашу воде и сребрни бодеж, у случају да ме нешто нападне. Холограм на мом телефону показује високу стопу радиоактивних супстанци. Ако бих остао макар још један дан на овом месту, не би се добро завршило. На сву срећу, након пар сати пешачења, коначно осећам песак под ногама. Пространство океана и чистина обале су ме веома пријатно изненадили. Месец обасјава целу водену површину, звезде не престају да ме задивљују својом лепотом, чини се као да сам на неком другом свету, као да су сви они ужаси били само кошмар. Поноћ је прошла, а у мојој глави се налази само једна мисао: Ово је последњи пут да сам истински срећан.
24 сата:
Нажалост, мораћу да приведем крај овог записа. Признаћу да је чудно, не верујем да ће ико икада пронаћи моју опрему, прочитати све ово, али иако се то деси, волео бих да вам свака моја реч буде лекција од изузетног значаја. Похлепа и љубомора доводе до уништења, били ми свесни тога или не. Ко год, или боље рећи, шта год да је била та девојчица, која се тако ниоткуда појавила на месту где се тренутно налазим, њена сврха је било тестирање човечанства. Сат на мом холограму је кренуо да одбројава. Без икакве вере и наде за преживљавањем, одлучио сам да победим свој страх и окренем се. Уместо девојчице, испред мене стоји веома необична птица. По облику и начину држања, рекао бих да је врана, али... потпуно је бела, са крвавоцрвеним очима и ножицама. Прогутавши кнедлу, одлучио сам да јој приђем са намером да само седнем поред ње и боље је проучим. Након што сам је несигурно помазио по крилима, приметио сам да се не одваја од мене. Помаже ми да спакујем опрему, стоји на мом рамену када се крећем по плажи. Где год да се померим, прати ме. Сада седимо испред бескрајног плавентила и заједно ишчекујемо последње секунде одбројавања.
Лазар Лакићевић
Comments