Гледао сам црну тканину
Како лепрша стопама хоризонта,
Прелива се низ поспане капке,
Видик се претворио у жеђ,
Из сувоце излазећи као студ,
А угрејаност касни као облак
Да прекрије поглед над Анђелом.
И у том кашњењу
Моја жеђ вилени као мрав
Што се завуче у свој пешчани дом,
Стакло ми понестаје, а очи трепере ко гром,
Стих усних да не бих од зоре пао,
Нисам преклињао,
Да се предам,
А одустајем полако,
Падам у ноћ
У њој – сам.
Вратићу се некад,
Тек на мили час,
Да још једном чујем вољени глас
И да се спотакнем низ нит,
Из које расте мирис орхидеја,
Грешност каква не беше Одисеја,
Моја машта упаде у сјај,
Слика ноћ, слика Тор,
У белом стоји
Или стојим.
У процвату среће
Ветар клизи сном,
Поље постаје траг,
Она стоји,
Или можда стојим,
Тег тежи да отежа дах,
Свила гребе нежњикави длан,
Јастук гори из поноса мекан,
Прилази Бела,
Или прилазим ја.
Никола Лукић
Comments