Било је веома хладно када је човек у касним тридесетим устао са клупе на калдрмисаном шеталишту поред реке Фонтанке. Носио је бели мантил чији су крајеви играли по ветру. Сунце је сметало његовим очима. Желео је да пође кући. Тада се окренуо ка клупи где више није било никога, а онда је лаганим корацима кренуо супротном страном од тока реке.
Руке су му биле изван џепова, али нису пратиле ход, него су биле усмерене надоле. У једном трену као да је осетио да му нешто стеже прсте. Осетио је танане прстиће који су нестали када је шаку стегао у песницу. Није спустио главу, чак није ни погледао руку. Само је наставио даље, ка кући.
Људи који су пролазили крај човека, видели су малу девојчицу која корача поред њега. Она је носила белу балетску хаљину. Многи пролазници су се запитали како је човек дозволио да она буде тако обучена по таквој хладноћи. Дувао је ветар, а њени танки праменови светле косе скривали су јој лице.
Приметио је он зачуђена лица странаца, али није се освртао, само је наставио.
Када је стигао кући, одмах је отишао у своју радну собу. Био је писац. Други су тако мислили. Имао је две награђене приче које су биле и објављене. Себе није сматрао писцем. Након тих прича, никоме није слао оно што је написао. Папири са причама били су расути по целој соби. Под скоро да се није видео, као ни писаћа машина на радном столу којој је пришао.
Сео је и нежно додиривао дирке црне „ремингтон” машине. Увукао је папир у ваљак, закључао га и повукао полугу за нови ред.
Следећег дана, писац је пронађен мртав. Глава му је била на тастатури, а крв из напукле лобање је оставила траг по папирима. Као да се читава река крви спуштала од радног стола допода, где се улива у море прича.
Полиција је поред тог призора видела и малу девојчицу како се игра са црном мачком одмах поред радног стола, на крвавим папирима. Крајеви беле хаљине такође су били јаркоцрвене боје.
Девојчица је и звала полицију. „Мој тата не дише”, рекла је.
Нико из комшилука није знао како се девојчица зове, али су били сигурни да му је то била ћерка. Свуда је ишла са њим, али не мисле да су имали добар однос. Никада нису видели да је писац обраћао пажњу на њу када су некуда ишли. Међутим, полиција нигде није пронашла да Константин има ћерку.
У току увиђаја, док је девојчица била у соби, полицајцима је предала свежањ папира – приче.
Инспектор је узео папире и извео девојчицу у дневну собу. Летимично је прелистао приче и оставио их на сто. Отишао је до пишчевог мртвог тела, а када се вратио, девојчице није било.
Прошле су године након Константинове смрти. Кућу је наследила далека рођака, али није је посећивала често. Једном приликом, добила је позив да су светла у кући упаљена и да би требало то да провери. На другој страни телефона, жена је чула дечији женски глас.
Када је отишла, био је мрак, али када је упалила светло у дневној соби, видела је црну мачку која је стојала на нетакнутим папирима које је оставио полицајац. Жена је прелистала приче, а неколико дана касније, послала једној издавачкој кући.
Убрзо затим, збирка прича је објављена.
На клупи поред реке Фонтанке, седео је човек у касним тридесетим годинама. Поред њега, седела је девојчица. Око његових ногу, вијорио се реп црне мачке. У рукама је држао књигу. На корици, била је илустрација мале балерине са црном мачком. При крају корице, писало је Константин.
Јован Ђорђевић
Kommentarer