Истина мојих пожалих страх,
Кад пољско цвеће крвљу страда,
Слух слепи нестаде у плах,
Тело заста, наспрам црвених јада,
Очи ситне спознаше мрак,
Душа светла окрзну зид,
Рука слаба паде у крак,
Магла шикља из грла, непостојећи вид,
Све се љуља, потонули брод,
Морнара болних водени пук,
Топови ричу, косе род,
Падају тела у смрзнути лук,
Ватра луком оставља дим,
Пепео сетни наставља траг,
У центру круга посути лим,
Чемерним сном обавија праг,
Лука у сутону тиња,
Духови стварни ивицама хоризонта,
Над њима сјај вечери иња,
Стоји армија вечног фронта,
Треном бели мучна слика,
Јецај студи настаде право,
Душманином завлада поносна дика,
Заигра злобни, насмејани ђаво.
Гледах у слутњи, гледах нем,
Како умиру у боју јунаци,
Храброст међу њима продире у трен,
Хладних тела свети знаци,
Плећа ме боле, немилом чежњом,
Природа трепетом ћути,
Облацима ударају промуклим режњом,
Простором хара ваздух љути,
С леђа ми се подстрек јавља,
Пена водом продире у вир,
Студени вапај шљунком се каља,
Настаде тихи, блажени мир.
Никола Лукић
Comments