Драги дневниче,
Дошао је. Данима га нисам виђала. Суботње вече проводила сам радно, слагала папире и испијала кафу, када се одједном зачуло звоно. Испустила сам оловку. Знала сам да је то он. Срце ми је застало, усне су почеле да се скупљају, а руке су дрхтале. У глави сукобљене мисли. Желела сам да му отворим врата, загрлим га и опет се осетим снажном и јаком, да опет прстима прођем кроз црну косу и свијем се у његогом наручју. Али нисам.
Рђаве сам ја среће.
Знала сам да то не смем. Ипак сам осетила двоумљење. Колена су ми клецала док сам прилазила вратима. Тренутак кога се даље сећам је да су његове усне биле на мојим. Одмакла сам се од њега и донела му кафу.
Говорио је о нама, желео је да добије још једну шансу, променио се, други је човек – све сам то већ и раније чула. Дланови су ми се знојили оног момента када сам почела реченицу:
– Ја не могу да будем са тобом. То је коначно.
– Зашто, Софија? – упитао је.
– Мислим да и сам знаш разлоге. Ово је трећи стан из којег се селим у последње две године, а разлог је исти. Свестан си да станодавци не воле када их комшије опомињу због буке, а полиција ми је стално пред вратима. Не могу да поднесем твоју опседнутост и да трпим твоја лудила.
Борис је нагло побледео док ме је слушао, стискао песнице и прилазећи ми почео да баца ствари са стола. Било је много срче по поду. Одгурнуо ме и од тог снажног ударца у зид, осетила сам туп бол. Тренутак касније, осетила сам јак стисак у врату и у моментима сам једва долазила до ваздуха. Сатерао ме је у ћошак одакле ја нисам могла даље. Осетила сам нагли убод стакла у стопало. Када се мој врат ослободио његових руку, ударао ми је шамаре све до момента када је крв из носа кренула да ми цури.
Исцепао је мајицу коју сам носила. Више се нисам плашила, знала сам да од овога горе не може. Поред физичке подређености, ја сам њему била много више подређена. Знала сам да то мора једног момента престати, на овај или онај други начин. На себи сам имала црни унихоп, тексас шортс и лагану блузу. Цепао је остатке одеће са мене док сам ја непомично лежала на поду. Говорио је да ако нисам са њим, ја немам право на љубав, немам право на додире другог мушкарца, немам право на живот.
После десетак минута, Борис је узео флашу вотке, сео на под и желео да разговарамо. Нисам имала шта да му кажем више. Морала сам да напустим стан, али нисам знала како. Знала сам да ће ме уходити и да сам опет на истом.
Отишла сам до купатила у нади да, када се будем вратила, неће бити ту. Стајала сам испод туша и док је вода спирала сву прљавштину са мене, физичку бол нисам осећала, као да је одувек била са мном откад знам за Бориса.
Он је и даље био у стану. Једино што ми је у том моменту пролазило кроз главу је да искористим свој женски адут и будем му подређена последњи пут. Као што сам и мислила, Борис је од силне жеље заборавио све оно што се дешавало у последњих сат времена, али ја нисам и никада нећу.
Задовољавао је своје потребе сматрајући да поседује моје тело и да ја немам право на речи. Допустила сам му да буде у праву последњи пут. Док смо лежали у кревету говорио је да жели да будемо срећни, да своје повремене изливе беса има само због мене и да сам због тога крива ја.
Омамљен од алкохола, Борис је заспао. Обукла сам одећу која ми је била при руци, узела пар најосновних ствари и напустила стан. Поново и опет, један дом мање. Излазећи из зграде, трчала сам што сам даље могла док ме снага носила. Једина особа којој сам веровала била је моја дугогодишња пријатељица Јелена.
Јелена је била моја цимерка током студија, особа са којом сам разговарала о свему. Увек је извлачила суштину из свих проблема које имамо и давала најбоље могуће решење. Због те врлине су је сви волели.
Живела је на другој страни града и требало ми је око сат времена како бих дошла до ње. Толико сам постала параноична да сам јој само јавила да ме чека у стану и прекинула. Нисам знала одакле да кренем са причом. Јелена ме је пар пута питала одакле ми модрице, које су биле и више него очигледне, али сам ја вешто лагала и прекривала, надајући се да је то последњи пут.
Није знала како да реагује, како да се постави, па је кривила и себе што се није више забринула. Када се вече спустило, скинула сам одећу коју је он додиривао и која ми је тада била и више него одвратна. Бол је владала мојим телом. Сећања су се ређала једно за другим. Плашила ме је помисао како нећу моћи да организујем свој живот без њега. Вративши се у собу, почела сам да размишљам о Борису. Знала сам да је сад већ будан, да је бесан и љут и да ће преврнути град да ме нађе. Тешило ме је то што није знао за Јелену, и њен стан у предграђу.
Дневниче мој,
Одрасла сам у патријархалној породици где је отац био глава породице и где остали чланови немају право гласа. Од детињства сам се навикла на звук мајчиног плача, свикла сам се на то да отац пије, да малтретира мајку и нас. Никада нисам схватила шта је заправо „породица”, шта треба да буде и како то обично изгледа. Након што сам завршила основну школу, желела сам да упишем гимназију иако се то оцу није допадало. Често је говорио да мени школа не треба, да ћу ја бити добра жена за разлику од моје мајке, због чега би ме сваки младић оженио. Гимназија је од мог места била удаљена сат времена, али превоза није било, што је значило да ћу живети у дому. Слика живота који сам ја желела се видно разликовала од слике коју мој отац жели.
Живећи у дому, почињем да схватам како други људи функционишу и како се све разликује од слике коју ја имам у глави.
Након завршене гимназије, отац више није желео да даје новац за моје школовање. Није хтео ни да чује да његова ћерка упише факултет. Исмевали су ме, он и брат, док је мајка ћутала. Последњи пут када сам је видела пожелела ми је само да се чувам јер је схватила да ћу истрајати у својој одлуци иако сам наилазила на разноразне подсмехе у широј фамилији. Желела сам да мајка крене са мном и да се извуче из селендре, да изађе из своје ауре и удаљи се од суманутих гвоздених правила шта жена мора и сме. Али мајка није желела.
Рђаве је и она среће.
Знала сам да у овој ситуацији немам подршку ни од кога, а камоли породице.
По завршетку факултета сам нашла посао у једној агенцији која се бавила продајом некретнина. Желела сам да угушим прошлост, па сам се максимално посветила каријери. Склапала сам нова познанства и ширила круг пријатеља, али је све то донекле било површно.
Клијенте сам водила у један од познатијих градских кафића и, као за малер, а тада – као за срећу, власник једног од кафића био је управо Борис.
Једног поподнева сам чекала колегиницу са посла у Борисовом кафићу. Био је општи колапс у граду, колегиница је каснила, а ја сам испијала своју кафу када ми је власник кафића, кога до тада нисам познавала лично, послао огроман букет ружа. Била сам одушевљена тим гестом након чега сам пристала да попијем пиће са њим. Борис је изгледао као прави џентлмен. После пар излазака са њим почела сам да осећам неку врсту узрујаности. Када ми се не би јављао, увек сам налазила оправдања за њега. Допадао ми се његов приступ. У исто време смо били јако удаљени и јако, јако блиски. Желела сам да та енергија коју имамо траје вечно. Он је био мушкарац који је померао све могуће границе моје толеранције. Знала сам да није равнодушан према мени, али ме у исто време тиштило то што не говори о томе. Стално је говорио о мојој лепоти, о мојим врлинама и истицао моју најбољу страну. Кад бих га питала због чега није свраћао данима, говорио би да има много обавеза на послу. Трудила сам се да га разумем, а временом сам престала и да питам.
Морам да признам да ми се јако свидео и да нисам придавала значај томе што је он десетак година старији од мене. Често би свраћао у стан и остајао до касно, али ми нисмо били званично у вези. Тиштило ме је што нисам знала на чему сам. Концентришући се на посао, трудила сам се да не мислим о њему, а он би звао увек када примети да сам се охладила од њега. Временом сам постајала успешнија у послу, па сам новац који зарађујем користила за путовања са другарицама. Успех у каријери ми је дозвољавао да додатно градим своје самопоуздање, па нисам дозвољавала да ме он види као жену коју би могао да контролише.
Једне вечери, после изласка, улазећи у стан, приметила сам да је брава на вратима обијена. У стану је био Борис. Трудила сам се да останем прибрана, али нисам могла. Седео је у фотељи, са упаљеном лампом пио пиће и пушио цигарету.
У моменту сам чула себе: – Шта се то десило са бравом, откуд ти?
– Пожелео сам те Софија, данима се не јављаш, не свраћаш у кафић, путујеш са другарицама, па сам решио да свратим да те видим – рекао је.
Устао је и прилазећи ме загрлио. – Само желим да будем поред тебе, ти си жена вредна дивљења, а ја са таквом желим да живим.
Нисам знала како да реагујем, али су ме обузели жмарци. Ту је ноћ Борис провео у мом стану. Док сам се спремала ујутру за посао, он је спремио кафу говорећи како жели да се виђамо чешће.
Знала сам да то није добро по мене и да ће после извесног времена наставити по старом, па сам се максимално трудила да му се у наредних пар дана не јављам. Међутим, он ме сачекао након посла и предложио да предстојећи викенд проведемо на Златибору. Плашила сам се да нећу моћи да одбијем ову његову понуду. У моментима када ме је разум напуштао, препуштала сам се срцу и мислима да бисмо можда могли да имамо лепу љубавну везу, али дефинитивно у тим моментима нисам сагледавала ситуацију реално, што ме је додатно носило ка вртлогу из кога се тешко излази.
Увек негде када се мешају разум и осећајност са срећом, често води жеља, али на крају увек победи разум, колико год се томе противили. Када смо у фази заљубљености, одбацујемо могућност да смо можда у заблуди. Тада заблуде не постоје.
Тај априлски одлазак на Златибор је био нешто најлепше из тог периода. Уживали смо једно у другом, препуштала сам се ванвременском осећају, желела сам да тај викенд не престане. Борис је био све оно што претходни нису.
Никада до тада, а ни од тада нисам осетила толику количину хемије између мушкарца и жене, односно између Бориса и мене. Чинило ми се да остали парови нису били заљубљени као ми. У мојим очима није никог било осим њега што не бих могла да потврдим и за њега. Касно сам схватила да толика количина опсесивне љубави не може успети.
Борису се није допадало што сам се ја залагала за своју каријеру. Сада, из овог угла схватам колико је њему мој посао отежавао у одлуци да манипулише са мном. На самом почетку наше везе је мени то импоновало, мало затим, примећивала сам трагове његове љубоморе на не тако битним ситуацијама. Врло брзо је то напредовало, па је почео да ме стално зове, контролише, где сам била, са ким сам пила кафу, колико сам се задржавала. Све моје другарице или позанице су за њега биле „обичне курве”. Често је коментарисао о њиховом одевању, па је чак себи набацивао неку од њих како би подигао репутацију у друштву.
Обожавао је да збија шале са девојкама својих пријатеља који су почели да нас избегавају, што је на крају резултирало постепеном изолацијом. Ја сам и даље живела у свом стану, он је долазио када му је одговарало. Наравно, за нашу везу нико није знао. Имала сам осећај да мој живот постаје конфузија и да губим контролу над њим. У њему сам видела неку врсту заштите коју од малих ногу нисам имала. За Бориса ме везивала нека чудна нераскидива веза, која мислим да постоји једино у платонским љубавима...
Драги дневниче,
Слика уплакане мајке, одјеци шамара и очев кисели задах, давно потиснути, заборављени као да су наједном опет устали из заборава. Живе авети прошлости што тлаче и море нас живе, који се, бежећи од њих, скривамо иза сваког слоја лажне фасаде, опет су ту. А ја, тако слободна, осећам ланце што ми вежу руке и под плавим небом не усуђујем се да бежим. Где да бежим кад су ми сви путеви разровани.
Магија је нестала када сам једног петка изненада свратила код Бориса у стан, а он је био са цурицом која, по мом мишљењу, једва да је била пунолетна. Поштедео ме је класичних изговора пошто су, у моменту када сам ушла у стан, били наги. Нисам кривила ни девојку ни Бориса.
Ја сам крива. Само ја.
Борис ме је након тога често звао, пратио, слао букете, али сам ја била сигурна да желим да прекинем сваки однос са њим. Мислим да га је поприлично мучила савест што сам ја пред њим била чиста и што ништа није могао да ми пребаци.
После извесног времена ми је стан опет био обијен. Размишљала сам да га пријавим полицији, али ме је одговарала мисао да њега сви у граду знају и да ће се из свега извући.
У стану је био он. Био је пијан, желео је да изгладимо однос, а на моје супротстављање и избацивање из стана није био нимало нежан према мени. Борис ме је присило на односе са њим. Покушала да се одупрем, али је он одлучио да ме уразуми шамарима. То је био само почетак.
Данима након физичког злостављања се доста трудио око мене. Ја више нисам умела да се борим са њим. Схватала сам да се налазим у ситуацији која нимало није наивна, али ми је понестајало снаге. Чујем мајку како плаче. Чујем и оца, понекад.
Њему сада није био проблем да ме упозна са пријатељима, да ме шета градом. Желео је да пређем да живим са њим, али ја нисам желела.
Жалила сам га у тренуцима када би ми говорио да ће све надокнадити куповином, проводом, жалила сам га јер мисли да новцем може све решити. У другим моментима сам жалила себе што сам све ово дозволила и непромишљено ступила у овај однос.
Драги дневниче,
Борис је из угледне породице, чија је мајка професор на факултету, а отац директор јавног предузећа. Чинило ми се одувек да воли да скрене пажњу на себе, да се истакне и често је мешао материјалне и моралне вредности. Девојке са којима се виђао су биле сличног понашања као и он, што је резултирало његовим незадовољством.
Месец дана након што сам одјурила од Бориса, Јелена ми је пронашла стан у Београду пошто сам била решена да се одселим из Суботице. Нисам се осећала безбедно, нисам могла да се скривам и даље, а опет сам имала толико новца да бих изнајмила пристојан стан за себе.
Стан у коме сам се преселила је био мален, али опремљен. Из ходника се улазило у спаваћу собу, у којој се налазио кревет са гардеробером. Дневна соба се делила на трпезарију и кухињу. Међупростор између дневне и спаваће попуњавало је купатило.
Јелена ме је упутила на своју другарицу из детињства, која је радила у компанији која се бавила маркетингом. Нисам знала шта јој је Јелена говорила о мени, нисам желела да испаднем јадница у њеним очима, али нисам могла да бирам. Желела сам да оправдам Јеленино поверење.
Дејана је сада била мој надређени, увела ме је у основе посла који треба да радим. Добила сам кључеве од своје мале канцеларије, коју нисам делила ни са ким. На сред канцеларије се налазио сто са компјутером, иза стола је стајала полица са пројектима, а поред полице је стајало дивно собно цвеће.
Брзо сам савладала материју која ми је тада била нова, што ми је давало додатно самопоуздање. Јачала сам самоконтролу над новим ситуацијама, које су тражиле доста енергије. Хтела сам да напредујем, па сам се максимално потрудила да добро припремим нови пројекат. Посао ме је испуњавао и била сам му максимално посвећена.
Поново сам почела да тренирам и посветим се здравијем начину живота, али сам све више примећивала проблем који је био очигледан. Плашила сам се мушкараца, избегавала сам да улазим у конверзције са њима. У сваком од њих сам видела насилника. Парови, које сам сретала у граду, будили су у мени језу. Била сам свесна да се то не дешава свим девојкама, али да много њих трпи, као што сам и ја. Често су ми се враћале слике, па бих се у неким тренуцима губила и враћала кроз прошлост.
Запостављала сам изласке и толико се бавила каријером да сам у неким моментима питала себе да ли то пословно испуњење вреди када ноћу легнем уморна и истрошена од свих тих силних пројеката и пословних састанака, када емотивно нисам била испуњена. Чак и када би ме неко интересовао, ја из страха не бих смела. Желела сам само да ојачам и не стрепим више за мушком пажњом.
Лажем.
Звали су ме сви они које ја нисам желела, сви они који мени нису ни на који начин били занимљиви. Излазили смо само и они су се мени дивили, што ми је подизало самопоуздање. Али ништа више од тога. Покушавала сам да избришем слику везе коју сам имала са Борисом, али ми није успевало.
Бег од Бориса и везе са њим био је посао. Дејана је једна од оних жена која уноси страхопоштовање сваком раднику из њеног одсека. Висока, згодна и привлачна плавуша. Она је свесна своје лепоте и зна да манипулише колегама. Каријера јој је била на првом месту. Никада се није удавала, али је волела да ужива у изласцима на којима је упознавала мушкарце. Њена грађа је дозвољавала мало слободнији стил облачења, па је Дејана у томе уживала.
На последњем састанку, на коме сам била са њом, скривено ми је наговестила да ће ме компанија унапредити након њеног одласка.
Пар дана након њеног одласка у Француску, директор компаније ме је звао на разговор, како би ме обавестио да ће Дејана мењати директорицу у Француској и да мени нуди њену функцију у компанији. Дао ми је врло мало времена да размислим.
Посао који је она обављала мени није био стран, али је захтевао потпуну организацију и систематизацју запослених. Предлог и пројекат рада који сам му понудила је прихватио, па смо расписали конкурс за нову позицију.
Од десетак кандидата, директор се определио за момка који се мени најмање допао. Милош је био висок, тамнопут момак, са изразитим крупним браон очима. Став који је он тада имао указивао је на то да је тип са самопоуздањем. Милош је доста добро обављао свој посао и била сам задовољна како се уклапао са колегама. Сада сам ја њему била надређена, којој је он често између редова говорио да треба да препусти неке ствари ситуацији. Будио је у мени неку врсту анксиозности, што му нисам допуштала да види.
Како се ближио крај године морали смо да завршимо све пројекте за текућу годину, као и план и програм за наредну, што је изискивало прековремено радно време. Осећала сам превелику напетост док радим са њим, али сам је доста добро крила. Често сам смишљала изговоре како бих одбила његову понуду да ме одвезе кући. Како је време одмицало, имали смо све више посла, а Милош је користио паузу да говори о себи, покушавао је да ми се приближи, али сам ја држала дистанцу од њега. Знао је да ме изненади кафом, ручком, али даље није могао. Нисам желела да будем део тог његовог зачараног круга, у коме он води девојке у стан, после чега се више никада не јави. На лицу му се видео тај шарм који користи како би наплатио све те вечере и изласке на којима их води. Превише је било сличан другима да бих ја размишљала о њему.
Следила је једна од напорнијих недеља, помислила сам. У том моменту ме је позвао Милош како би ме питао да ли желим да ме покупи када крене на посао. С обзиром на то да је снег утрпао негде око двадесетак центиметара, пристала сам. То је само десетак минута вожње, помислила сам.
Јутро је било прохладно, али снег није престајао да пада. Беле пахуље су покривале град, саобраћај је био доста густ. Пешаци су вредно журили како би стигли на своје одредиште. Метеоролози нису били оптимистични да ће снег престати скоро.
На путу до посла сам имала позив са непознатог броја и у моменту када сам се јавила, веза се прекинула. Тај позив ме је узнемирио и о томе сам размишљала читавог дана. Док сам држала састанак, телефон је опет звонио, али је особа са друге стране ћутала.
У повратку са посла, свратила сам у оближњи кафић како бих видела Јелену. Овог пута нисам хтела да гушим Јелену својим послом, каријером и свим што се дешава, већ сам хтела да слушам мало њу. Јелена ми је саопштила да се наредног месеца удаје, да је испрошена на Златибору и да није хтела да ме зове, већ да ми све то саопшти уживо.
Оно што је било још важније, желела је да јој ја будем кума и баш сам била фасцинирана том њеном идејом. Удаје се за финог момка који стварно брине о њој. Делила сам њену срећу јер је исту и заслужила. Морам да признам да је то био један од испуњенијих дана у последње време и да смо тај радосни догађај прославиле вечером.
Следећег јутра, Милош је чекао у мојој канцеларији са жељом да попијемо кафу заједно. Поред кафе је хтео да разговарамо о позивима које сам имала претходног дана на шта сам га ја уверила да је све у реду и да нема разлога за бригу. Морам да признам да сам била импресионирана тим његовим поступком за којим ја чезнем целог свог живота. На столу ме је сачекао букет са цвећем. Када сам отворила цедуљицу, стајао је само отисак прста.
Отишла сам до пријема како бих проверила ко је донео цвеће, али у евиденцији ништа није стајало. Помислила сам да је можда Милош донео цвеће, па сам свратила до њега да му се захвалим и замолилм да ми више не доноси цвеће.
Међутим, цвеће није послао Милош.
Ауто ми је стајао у паркинг гаражи. У моменту када сам прилазила колима чуло се додавање гаса и шкрипа гума на мотору. Бајкер је пројурио и прошао кривудавим путањама поред мене. Крв ми је сјурила до стопала и осетила сам дрхтање срца и руку. Отворила сам врата аута и седела. Нисам могла да покренем дуго.
На путу до куће сам стално гледала у ретровизор, била сам сигурна да неко иде за мном и да ме прати, а није било никог. Чинило ме је спокојном то што ћу брзо утрчати у зграду и закључати стан. Ту сам била безбедна. Плашила ме је помисао да сам постала параноична. Стигавши у стан, сјурила сам се у фотељу, одакле нисам устајала наредних пар сати. Ваљда се сав тај страх расподелио по телу од кога нисам могла да устанем. Зазвонио ми је мобилни, био је то Милош са жељом да сврати да попијемо пиће. Из страха сам га позвала у стан.
Милош је желео да разговарамо о томе шта се мени дешава, али ја нисам имала шта да му кажем. Одједном су Милошеве усне су биле на мојим, али сам се отргла брзо и отворила му врата. Био је збуњен, али је изашао.
Сутрадан ме је чекао у канцеларији како би се извинио због синоћног поступка са жељом да наш пословни и приватни однос буде као пре. Приватног односа није било. Говорио је о себи, али је он о мени знао само оно што сам му ја допуштала, ништа више нити мање. Желела сам да му кажем, али једноставно нисам имала снаге.
Схватила сам да морам да променим стан онда када ме испред врата дочекао букет цвећа са поруком на којој је стајао отисак прста.
Сада сам већ била сигурна да ми је Борис за петама. Имала сам само себе, никог више. Почела сам да пакујем ствари када ми је зазвонио телефон.
Чула сам следеће: – Мала, осуђена си на живот са мном или на смрт. Уколико не дођеш за пола сата на углу, долазим ја по тебе.
Занемела сам од страха, желела сам да јавим Милошу или некоме из фирме, али нисам хтела да их излажем опасности. Хаотичност ми није дозвољавала да размишљам, знала сам да је Борис ту негде око зграде, а ако останем у стану, он ће доћи по мене.
Позвала сам Милоша и рекла да има десетак минута да дође по мене. Нисам могла да му објашњавам, само сам чула јако ударање у врата, и у том тренутку сам испустила телефон.
Лик који је ушао у мој стан је мени био тотално непознат, претпостављала сам да је то Борисов плаћеник. Замолио ме је да напустим стан и кренем са њим како бисмо избегли непријатне сцене. Из зграде смо ушли у кола. Кроз затамњена стакла сам видела како Милош улази у зграду.
Руке су ми биле везане за столицу, имала сам неку крпу на устима од које нисам могла да дишем. На вратима је био Борис.
– Јадан си, рекла сам.
– Софија, ти иако ме познајеш толико дуго, не знаш на шта сам спреман. Ниси ваљда мислила да те нећу пронаћи. Градиш каријеру по Београду, онај педер Милош те возика по граду. Заборављаш са киме имаш посла. Један мој позив и њега више нема.
Одјурила си од мене на кваран начин, и сада то мораш да платиш.
– Нисам могла да трпим твоје батине више, ограничавао си моју слободу.
– Нису то биле батине него васпитање. Ја тебе волим.
– Ниси научио разлику између љубави и злостављања.
– Нико мене не сме да остави, је л’ јасно!? Можеш да одеш, али само у гроб!
Борис је напустио просторију и залупио вратима. Савладавао ме је умор. Нисам знала шта ме чека ни докле је Борис спреман да иде. Нисам очекивала помоћ јер сам знала да нико и не зна. Изгубила сам појам о времену. Плашила ме је беспомоћност.
Борис ми је донео гардеробу јер нисам имала своју, одвезао ми руке и рекао да сутра идемо на пут. Стан у који ме је одвео је био под видео-надзором, све је било алармирано и упозорио ме је да ће сваки мој покушај на бег бити неуспешан. Изашао је из стана и закључао врата. Нисам знала куда ово води нити како да се извучем из свега. Све је било конфузно и апсурдно. Желела сам да се спасем, али нисам знала како. Нисам желела да се прича понови, желела сам трајно решење.
Уморна и исцрпљена ушла сам под туш како бих заборавила или нашла начин за своје избављење. Више нисам била сигурна шта желим нити како да се борим са тим. Ту ноћ сам од силних брига заспала на каучу и нисам се будила све док нисам чула отварање врата.
Био је то Борис. Желео је да попијемо кафу и разговармо о нама.
– Ниједну жену нисам волео као тебе. Иако не верујеш, буде ми тешко, оправдавам разлоге што си отишла од мене. У тренутку ме толико слудиш да не могу да се контролишем.
И опет ти кажем, не постоји начин да овог пута одеш од мене.
Борис је закључавао стан тако да напољу нисам излазила, нисам имала додир са спољним светом. Долазио би тек предвече, где би ме присиљавао на секс. Сматрао је да сам му ја подређена, па сам често трпела и због његовог пословног незадовољства. Његова граница је била танка, када би престајао са батинама, настављао би да ме прсиљава на односе. Постала сам робот за задовољавање његових потреба. Све сам мање говорила како га не бих провоцирала пошто нисам више физички могла да поднесем.
Рђаве сам ја среће, заиста.
Мислим да Борис чита овај дневник, па бих морала да престанем са писањем.
* * *
„У малом забитом месту, у близини Златибора, пронађен је леш младе девојке. Обдукција још није извршена те стога није утврђен ни идентитет настрадале. У кући је, поред леша, пронађен дневник”.
Милица Тодоровић