О проклети људски роде,
сузе лијем јер тебе сам део.
Газио си свуда, спалио си све,
уништио овај свет си цео.
Гвоздени градови за тобом ничу,
облаци дима скривају небеса.
Природне лепоте за спас гласно вичу,
јер притиска их твоја невидљива преса.
А ти упорно растеш и шириш своје скуте,
не мариш за свет због тебе што вене.
Зажмуриш кад видиш грехе истакнуте,
и сребрне реке крвљу натопљене.
Ветрови што дувају са далеких мора,
шуме чије лишће заувек опада,
птице које узлећу са поносних гора,
шта год ти дохватио губи му се нада.
О проклети људски роде,
из земље си рођен, у земљу се врати.
Окај своје грехе, признај сва злодела,
да откуцају мукло твоји последњи сати.
Бранислав Милојевић
Comments