Пад

Рано сам пошао из села и упутио путем Ибра. Друштво ми је правио мој верни пас Зена. Знали смо ми да лутамо тако и по целих десет сати. Ово је био један од оних дана када бих шетњом смиривао своје мисли. Првих шест сати нигде нисам стао. Наишао сам на дрво јабуке на коме су били они последњи, већ презрели плодови, па сам сео да одморим. Пријале су ми јабуке иако је прва коју сам нагризао била пуна црва.

Сасвим збуњен сам отворио очи, било је јако мрачно. Извадио сам кутију цигарета, шибице и запалио. Зена је увелико спавала у мом крилу. Нисам знао да ли је паметније да останем овде или да под сјајем месечине кренем кући. Ипак ми неки радознали страх није дозволио да останем.

Негде на првој трећини пута сам се изгубио, али свакако нисам стао. Дошао сам до куће која се налазила на сред ничега. Изгледала је као добро место за чекање јутра, ветар је напољу дувао све јаче и изгледало је као да се спрема невреме.

Кућица није ни закључана. Код улазних врата је стајао један већи камен који је имао улогу кључа.

Ушао сам унутра. Једино сам шибицама могао да осветлим. Видео сам степенице и попео се на поткровље. Један део крова је пропао па се и даље видело од светла месечине. Испод самог крова је било пуно малих војничких ормарића. Нисам могао да одолим, морао сам да видим шта се у њима налази. Гомила војничких списа и једна не тако разумљива мапа војних база. Упорно сам тражио неки датум или бар годину, али је нигде нисам нашао. Пошто сада ови папири никоме нису много значили, отишао сам да нађем дрва и грејем се. Спустио сам ормарић на приземље.

Запалио сам ватру и све се чинило нормално. Нисам осећао тескобу због тога што нисам стигао кући, чак ме није бринуло ни то што нисам, ни близу, знао где се налазим.

Како је ватра просветлила просторију једини страшан призор је био глава убијеног, већ скоро потпуно распаднутог јелена на зиду. Једино се по роговима познавао.

Отишао сам по још дрва и под ми се учинио шупаљ. Сваки мој корак по дрвету је одјекивао. У трену када сам схватио, већ са, се налазио барем шест метара испод земље, прекривен жаром из запаљеног ормарића са забијеним рогом јелена у десну потколеницу. Не знам зашто бих лагао, ране су биле превелике.

Прва ствар коју сам могао јасно да чујем је била Зена која је цвилила као мало дете. Вриштао сам у сав глас.

После неког времена које сам провео у несвести због болова, коначно сам постао свестан. Око мене је било још ормарића и гомила оружја. Дохватио сам се жара из ормарића да бих зауставио крварење на потколеници и успело је барем колико-толико. Видео сам старе мердевине, исте такве су стајале поред улазних врата. Усправио сам их, али нисам могао да се попнем. После хиљаду покушаја сам успео да устанем и полако почнем да се пењем. Уморио сам се после треће пречке, застао и тако после сваке треће. Већ на пола мердевина сам могао да видим зрак првог јутарњег сунца. Осмехнуо сам се и у следећем тренутку пао на земљу. Мердевине су се поломиле на пола. Још један врисак је уследио. Зена је у том тренутку скочила да би ми помогла. Плакао сам. Сада сам већ знао да се нећу извући, али ми је ње било још више жао. Чини ми се да сам сатима плакао док ме је пас чудно посматрао и мазио се о моју руку.

Сигуран сам да је сада већ други дан како седим овде. Мојим идејама за избављење није било краја, а ни једна није била успешна. Све сам мање снаге имао. Једина мисао ми је била вода.

Гледао сам како месец прави сенке и погађао на шта личе. Загрлио сам Зену да би нам било топлије, али у једном тренутку је њено тело почело да се хлади. Хладило се све брже.

Пошла ми је суза и то је била последња топлота које се сећам. Кроз отвор је провирио зрак сунца, а ја сам затворио очи и шетао обалом Ибра, само сам овог пута отишао јако, јако далеко.

Тамара Никодијевић