...
Зар уопште постоји сада?
Осећај вечног бола опасна је илузија.
Све око нас, па и бол вечита
није вредна ни трептаја Божијег ока.
Не меримо бол по дужини људског откуцаја
Што срце пушта у вид протеста
против Хераклитове реке и њеног тока.
Његове речи су константа:
Оне повезују било је и биће.
Од зачећа до смрти води нас спирала тока живота.
Затворених очију будала проста
Лаже себе говорећи: Будан сам, и исто остаће.
Разгранати борови опраштају се са шишаркама,
πάντα ῥεῖ, ток однесе цветове у дубине.
Кумова слама беше просута по тмини истине:
Човек се крије у својој шкољци кад понос погине.
Од заслепљености својом светлошћу тама убица постане.
Срећа клизи камелеоновим репом док оставља жртве ухваћене:
погрешним током ишле су душе неостварене.
Крв прокључа у венама када видимо себе у рефлексијама.
Смирују нас бројеви, тај алат среће и недаће.
Отисак се направи када човек љубавник поста.
Прихватити мучнину што уз вртење долази одиста
великог хероја створиће.
Постигнуто божанство је проклетство, људскост благослов оста.
Шта ли је све остало скривено од људског ока?
Има ли истине која још увек није однета?
Да ли да верујемо у истину или је то још једна илузија?
Ток наш је једна речица кратка
којом Харон може да прошета.
Тао кроз све пролази, записано је кодом Фибоначија.
Тихо! Све што нам је остало је једно непостојеће сада.
...
А. С. Кашканов
______________________
* Златни пресек. У том прецизном кључу треба и читати, тј. тумачити песму: обратити пажњу на форму песме поред тематко-мотивског плана