Данас стоји фреска стара
Ћутке прича повест давну
Душа с њом ми разговара
И призива прошлост славну
За живота осликана
Живи светац би и тада
Живо(то)пис давних дана
Зборио је ко и сада
Фрескописац вешт тај беше
И оживе хладан зид
Оживеше у најлепше
Сав човечји бол и стид
Мисли многе збраше чело
Свака бора мисô тешка
Племенито лице бело
Без благости милог смешка
Кандило му лице зари
Док му очи сетом зборе
Зид је онај тамо стари
Ал' образи ватром горе
Постригом се предô Богу
Одсецајућ' густе власи
Веђе шапћу бригу многу
Извијене ко таласи
Обријано теме Христов
Венац, сав од трња, значи
За свет овај поста мисô
А на небу вечност зрачи
Ореол му славу плете
Жарким сунцем окупан
Око главе му пресвете
Стоји симбол добро знан
Одора му света, чиста
На рамен'ма симбол – вера
А у руци књига блиста
Првога просветитеља
Поглед бистар као река
Очи плаве ко небеса
Лицем свеца, ал' човека
Снагом духа и телеса
Руком покрет брижан чини
Дајућ' крви благослов
Завађене своје мири
Живи светац беше он
Родитељу узор поста
Како прави пут да следи
И тако до данас оста
Стара слика још не бледи
На челу је лозе свете
Јер остави земни трон
Душе чисте као дете
Живи светац оста он
Спалише му кости ломне
Гореле су јаким пламом
Жртва беше злобе кобне
А сад му се клањам самом
Пред том фреском, томе лику
Који збраше лозу целу
Брижно гледам му прилику
Траг времена на том челу
И чини се ко да плаче
Над животом свога рода
Он се с места ни не маче
А стваран је ко да хода
И поново ми се чини
Ко да реч би неку хтео
Изустити у тишини
Што је пала као вео
Ал' прекрити могла није
Вековима стваран мост
Што и после погибије
Спаја људе. Кад ни кост
Његова се не зна где је
Однеше је са тог места
Ал' пепел му ветар веје
Дух му ходи и не преста
Земљама где вера влада
Верно служећ' свом пастиру
Што показа шта је нада
И љубав ка манастиру
Са те фреске старе гледа
Чува своје поколење
Духовној се лози преда
Верујућ' у Вазнесење
Данас стоји фреска стара
Ћутке прича повест давну
Душа с њом ми разговара
И призива прошлост славну
Кристина Митровић
Comments