У тамном куту собе

У тамном куту ми собе,

Међ' мрачним сенкама где светлост не сјаји

Ланцима оковани створ

Уврнуте намере своје таји.

У одајама тихим провуче се тек неки крик

Злосутне речи несчастивога окота

Шапућу, мирно, да пустим се богова свих

А душа плачна, за спас, мучи се, сирота.

Корацима тихим, к'о на лед тужни ходим,

Док уз бедра грешне се силе сјате

И дрхтави ми длан с муком ослободим

Да сетне се руке бића његова лате.

А звер моја, к'о ноћ мирна, чежњиву канџу пружа

Да тамнице ноћи не буде роб сам

У вечноме мраку да умири га потоња ружа

За инат самоће постанем му једини храм.

И к'о Персефона, што за доњим светом вечно жуди,

Слободна, одлазим у наручје зла

Моји су посмртни починак његове груди

Не одлазим никад, јер то заправо бејах ја.

Jeffrey Czum, Pexels

Александра Миленковић