У тамном куту ми собе,
Међ' мрачним сенкама где светлост не сјаји
Ланцима оковани створ
Уврнуте намере своје таји.
У одајама тихим провуче се тек неки крик
Злосутне речи несчастивога окота
Шапућу, мирно, да пустим се богова свих
А душа плачна, за спас, мучи се, сирота.
Корацима тихим, к'о на лед тужни ходим,
Док уз бедра грешне се силе сјате
И дрхтави ми длан с муком ослободим
Да сетне се руке бића његова лате.
А звер моја, к'о ноћ мирна, чежњиву канџу пружа
Да тамнице ноћи не буде роб сам
У вечноме мраку да умири га потоња ружа
За инат самоће постанем му једини храм.
И к'о Персефона, што за доњим светом вечно жуди,
Слободна, одлазим у наручје зла
Моји су посмртни починак његове груди
Не одлазим никад, јер то заправо бејах ја.
Александра Миленковић
Comments