У моје кости
Уселила се студен
Под изговором да је морала да порани
Јер јој је отишао последњи воз.
Синоћ су ми речи запеле у грлу
Желећи да изађу напоље
Изгубиле су се у лавиринту смисла
Исправног и једноставног који толико личе
Вредности које саме себе не цене
Слаткоречиво лажући
Да ја све то имам.
Кроз моје очи лепрша хиљаду птица
Венама струје сопствене песме
И трују крв лажним мислима
Које ће однети нека нова зора.
Тада ћу продисати.
Марија Јовичић
Comments