Привид

Сунце моје мимо света,

звездо сјајна док не сване,

двапут сам се окренула

oко земље Обећане.

Град градила два лудака

на темељу ситних лажи:

свађали се ко је коме

у заблуди био дражи.

Давао си све што имаш:

густу маглу на кашику.

Завичају идем тужна,

доносећи твоју слику.

Кроз завичај црна птица

певала је својим лугом

да си нешто много лепо,

много лепо, неком другом.

Продала сам бол за просо,

а просо за ситне снове;

у даљини назирем те,

храниш беле голубове.

Потрчaвши сва од среће

да загрлим моје мило,

остале ми руке празне:

тебе никад није било.

Behance, Pinterest

Анђела Нешић